Северна Кореја – место коме је и Бог рекао лаку ноћ

Pjongjang - jedna od državnih svečanosti

„То је било време прве инфлације у бившој Југославији која није могла да се прикрије. Знам да су ми другови када сам се вратио кући рекли ‘јао, како ми овде јадно живимо’, а ја сам им одговорио: ‘Ви немате појма како људи на свету живе’“.

Синиша Вучковић је као поморац три пута 1987. године био у Северној Кореји. „Радио сам на Слободној пловидби Шибеника, која је била поморска компанија. Ту сам био као кадет, приправник за официра. Возили смо жито из Аустралије за Северну Кореју. Када бисмо стигли тамо, једно двадесет дана смо чекали да се истовар заврши“, објашњава Вучковић.

Кореја је до краја Другог светског рата била под окупацијом Јапана. Совјетски савез је након пораза земље излазећег сунца постао „старатељ“ Северног дела полуострва, док су Сједињене државе држале под својом заштитом југ. Два дела полуострва су подељена тридесет осмом паралелом, која и данас дели Демократску народну републику Кореју и Јужну Кореју.

„Понудили су нам да идемо на 38. паралелу која дели две Кореје. Али су заповеднику који је тамо био наредили да он мора да одржи неки политички говор у корист Северне Кореје, а против јужне и капиталистичког уређења. Будући да никада није могао да претпостави где ће посао да га одведе, он је одбио“, прича поморац Вучковић.

Од 1945. до 1953. године ове две државе су ратовале, уз помоћ својих покровитеља. У јулу 1953. године је потписано примирје, које је још увек на снази.

Затварање према свету оставило је последице на економију Северне Кореје, и, пре свега, на живот њених становника. То се није променило већ шест деценија.

„Шетали смо центром Пјонгјанга. Било је зеленила, улице су биле асфалтиране, али видело се да није квалитетно рађено – асфалт се осипао, било је пуно рупа. Ушли смо у неку робну кућу у којој није било ничега што бих могао да купим. Сећам се женских торби које су биле од неке пластике. Страшно је смрдело када се уђе унутра. Сви су се исто облачили. Ако један носи белу кошуљу, и сви остали ће носити идентичну кошуљу“, објшњава овај поморац.

ДНР Кореја данас има око 24,5 милиона становника, од чега 60 одсто чини градско становништво. Пјонгјанг је главни град,  а новчана јединица је вон.

„Понудили су нам да идемо у Пјонгјанг. У аутобусима су биле завесе. Нису нам дозволили да их размакнемо. Имали смо пратиоце. Одвели су нас на стадион на коме су дочекали и Јосипа Броза. Стадион се скроз распадао. Читав утисак је тада био да изгледа као Потемкиново село. Мало су нас прошетали по граду, који је био облепљен социјалистичким плакатима, одвели нас у хотел на ручак који је врло пристојно изгледао – добили смо пљескавице и помфрит, а хотел је у називу имао комбинацију речи Кореја и пет звездица. Северна Кореја је, додуше, још те 1987. године имала метро, а ми га ни данас немамо“, сежа се Синиша Вучковић.

ДНР Кореја је деценијама изолована према остатку света. Страх који у многим државама влада од нуклеарног наоружања које ова земља развија утиче на живот свакодневног човека. Пре три године, доходак по глави становништва је износио 1.900 америчких долара, што позиционира ову земљу на тек 196. место у свету:  „Северну Кореју најбоље су описивале речи јад, туга и чемер. Када су ревизори и цариници долазили на брод ја сам их нудио цигаретама. Нормално је да човек узме једну цигарету. Они су узимали колико год су могли да ухвате. У том тренутку ме је то нервирало, али касније сам схватио да он има неки мало већи статус ако се појави после посла и каже: имам пет америчких цигара“.

Упркос надањима западних државника да ће након смрти Ким Џонг Ила у децембру прошле године доћи до промена у политици НДР Кореје, до тога, највероватније неће доћи.  Ким Џонг Ун ће наставити политику свог оца. Иако је економија ове земље пред колапсом, њена војска је све јача и у њу се много улаже. Више од милион Кореанаца су војници, а из Сеула се саопштава да је „Северна Кореја потврдила да ће остати верна политици ‘војска изнад свега’“.

„НДР Кореја је место коме је и Бог рекао – лаку ноћ“, закључио је Синиша Вучковић.