Хуманитарно удружење под називом „Кош за срећу“ основао је студент завршне године менаџмента, заљубљеник у спортско новинарство и организатор бројних спортских утакмица из жеље да кроз спорт, дружење и забаву помогне онима којима је помоћ најпотребнија.
Један је од оних сунчаних дана у марту. Кнез Михаилова улица, срце Београда, врви од странаца који са мапама у рукама и фотоапаратима око врата разгледају најпопуларније шеталиште. Ова улица је законом заштићена као најстарији и највреднији споменик града, још у време Римљана била је центар тадашњег Сингидунума, а данас је углавном пречица до Калемегдана. Разуме се, овде се доводе пријатељи из иностранства да попију пиво или неку домаћу, љуту, док им се погледи губе у излозима бројних продавница и мисли лутају уз песме уличних свирача. Требало би чешће да се и сами дивимо фасадама, споменицима, уличним продавцима и шареним баштама кафића, па и самој историји ове улице.
У једном од тих популарних пабова у некој од улица која сече Кнез, Петар, оснивач хуманитарне организације „Кош за срећу“ прича о свом детињству и како је дошао на идеју да се „покрене“. Са две године сели се са породицом у Београд, напуштајући родну Приштину. Уписује гимназију и почиње да се бави новинарством, из хобија. Током средње школе, трагајући за неком ваннаставном активношћу, а да то није ликовна секција, покренуо је нерегистровано удружење, једну прилично неозбиљну причу. Назвао га је „Вечерња школа“, а план је био да организује трибине са занимљивим и поучим темама којима ће обилазити средње школе по граду након последњих часова. Заједно са својим пријатељима гостовао је у XIII Београдској гимназији раме уз раме са Београдским синдикатом и екипом филма „Монтевидео“.
Убрзо је ступио у контакт са тадашњим в.д. директора Дома омладине, Марком Стојановићем, који му је практично дао одрешене руке што се тиче организације непрофитних догађаја у том простору. Успео је да организује још једну велику трибину на којој је учествовало доста јавних личности и спортиста. Такође, још један велики успех било је „Боемско вече“ у Дому омладине где је специјални гост био је Петар Божовић.
Каже да тада још није ни размишљао о „Кошу за срећу“. И данас, на цео свој пројекат гледа потпуно непрофитно и из чисте побуде да некоме помогне, као и његови сарадници пријатлеји и брат, који улажу доста напора и времена како би све функционисало.
Како сам се бавио новинарством још током средње школе, имао сам пуно контаката које сам желео да искористим кроз неко хумано дело. Одлучио сам да то буду хуманитарне спортске утакмице, али нисам решио о ком спорту би се радило. У то време на Новом Београду седео сам са реперима из групе „Sick touch“ којима сам причао о својој идеји и како већ данима ананлизирам спортске манифестације по граду. Они су ми предложили манифестацију „Спортско лето Фонтана“.
Кроз осмех присећа се како је све кренуло. Узима гутљај хладног, точеног пива и наставља да говори о томе колико је било напорно поред школе организовати хуманитарне акције и доћи до толиког броја људи. Убрзо је ступио у контакт са Филипом Јаношијем, чувеним Дишом са Фонтане, и после неколико састанака било је јасно да ће сарађивати. У међувремену је донео одлуку да се игра кошарка, јер се ипак ради о екипном спорту, који им је касније донео највеће успехе. „Спортско лето Фонтана“ је тада већ био традиционални спортски догађај са око две деценије постојања. Чинили су га турнири у фудбалу и одбојци, креативне радионице за најмађе и хуманитарна акција. Играла се кошаркашка утакмица и баш ту на Фонтани, сасвим спонтано, настаје назив „Кош за срећу“.
Како се радило о пилот пројекту, јавне личности нису знале шта је то тачно и о чему се ради. Међутим, већ прве године су их подржале виђеније особе из јавног живота, попут Зорана Кесића, реп групе ТХЦФ, блогерке Зоране Јовановић… Тадашњу донацију су наменили угроженима у мајским поплавама. Следећа акција била је такође на Фонтани, где су организовали „Кош за срећу 2“. Успели су да организују и две радионице. Радионицу цртања са познатим карикатуристом Николом Драгашем, као и музичку радионицу са Марком Мандићем.
„Кош за срећу 2“ је поново окупио велики број људи, а веома смо поносни на тадашњи долазак Немање Недовића, првог кошаркаша са НБА искуством који је подржао на делу наш рад и пуном паром одиграо хуманитарни меч.
Глумац Виктор Савић се такође те године одазвао. Велику помоћ су добили и од Богдана Богдановића, који је такође подржао акцију, али је због обавеза морао да изостане. Ипак, помогао је финансијски што се организационих трошкова тиче. Донација је отишла Влади Србије, а даље упућена Првом српском друштву дислексичара. Касније, једна од већих хуманитарних акција била је за Нову годину 2015. када су заједно са групом Амадеус обезбедили пакетиће за децу из Звечанске.
Уследио је један веома лош период. „Фонтана спортско лето“ се тада привремено гаси, а по свему судећи из ове тачке гелдишта, заувек. Можда и највећа спортска манифестација тог типа после 20 година престаје са радом, те се селе са Новог Београда и то ни мање ни више него на Калемегдан. Први „Кош за срећу“ на Калемегданској тврђави одржан је 2016.године. Ступили су у контакт са хуманитарном организацијом „Срби за Србе“ под окриљем којих је фондација „Тројка из блока“. Дружили су се и раније, а сада је дошло до праве сарадње. Одлучили су да те године читаву донацију проследе њима, а они су им за узврат пружили логистичку помоћ. Донацију су заједно однели на Космет у склопу Божићне акције. Од када се игра на тврђави, донације доста увећева и сарадња са компанијом Mozzart која им је омогућила да одиграни добитни хуманитарни тикети иду социјално угроженим породицама које помажу преко организације „Срби са Србе“. Били су део донације за седмочлану породицу Петровић, из Рипња којима је изграђена нова кућа. Прошле године од шутирања тројки на тврђави сакупљено је рекордних 464.926 динара.
„Кош за срећу“ почео је да се шири као покрет. Енергија и воља ових малдих људи, али и одлична забава омогућила им је да организују акције три пута годишње. Тако су били гости једне хуманитарне акције у Новом Саду, где су успели да окупе доста познатих Новосађана међу којима су чланови yоутубе серијала Дневњак, глумци из Државног посла, као и кошаркаши Стеван Јеловац, Мирослав Пашајлич и сесте Милица и Ана Дабовић.
Подршка је стизала са свих страна, тако су се хуманитарној акцији сваке године придруживала нова лица, међу њима Дејан Савићевић, легенда Црвене Звезде и Милана, кошаркашица Бранка Луковић, кошаркаши Стефан Марковић, Данило и Лука Анђушић, Марко и Урош Луковић, певач Жељко Васић и група С.А.Р.С, глумци Александар Радојчић, Предраг Васић, Жарко Степанов, Драгана Мићаловић, водитељ Иван Ивановић, комичар Срђан Динчић и многи други.
Ову 2018.годину смо отворили хуманитарним турниром у стоном фудбалу под именом „Стони фудбал за срећу“ који се одржао у Роллинг Баррел Пуб-у на Дорћолу. Пријављен је био максималан број екипа и сакупљена донација од 36.100 динара што је веома добар почетак године. Надам се да ћемо ускоро оборити прошлогосишњи рекорд.
Уз смех завршава своју причу загледан у ружичасто небо, док испија последњи гутљај пива. Продавци склапају тезге и пакују сувенире, странци су се одавно разишли, још се само понегде чује нека лагана музика уличних свирача. Пале се светиљке дуж шеталишта и као да се сав онај жамор утишава, а срце Београда смирује. Мада још има људи који журно корачају поплочаном стазом. Један старији господин свезује букет шарени хелијумских балона, поздрављајући се са продавцем кокица, и тек тако све се у Кнезу гаси до следећег јутра.
За још пуно тројки и насмејаних лица, живели!
