„Да нисам фудбалер вероватно би ме пут одвео на неку лошију страну“

Налазимо се у једном кафићу који спаја улицу Змаја од Ноћаја са Студентским тргом. Импонзантна прилика човеко од два метра седа за сто наспрам мене. Кратак, срдачан поздрав и одмах прелазак на посао. Како он сада игра у Врању немамо превише времена за упознавање с обзиром на обавезе које га очекују тамо касније током дана. И одмах црвени картон, пенал, примљени гол дубоко у надокнади времена. Назовите фудбалским жаргоном како год то желите, не мења чињеницу да су фалични интернет подаци напокон изневерили и да је већ прво питање исправљено. Можда је и наша локација у том тренутку имала удела у томе. 

 

На крају сам добио и графит на зиду стадиона

 

-У ствари, први уговор сам имао са екипом Железника, а ФК Дорћол је био филијала где су слали младе играче на каљење и стицање искуства. У том тренутку, то је био прави потез јер је Српска лига-Београд била јака са доста искусних играча и представљала је место на ком сам очврснуо. Тај период памтим по томе што сам из судара са једним нападачем изашао сломњеног носа. Након тога сам схватио да сам још зелен и да још морам да учим и  фудбалски се намажем. Волео сам тај клуб, а и сам Дорћол је специфичан део Београда. У неку руку сам и одрастао тамо јер сам цело детињство проводио код тетке која живи ту. Посебан крај где живе стари београдски шмекери и мангупи.

 

Након Дорћола, а пре одласка у иностранство, Љубо се обрео у још два београдска клуба.

-За ФК Београд, а поготово за ФК Бежанију ме вежу лепе успомене. У Београду сам први пут почео да зарађујем од фудбала. Клуб су водили одлични људи. Бежанија је посебна прича. Клуб који ми је отворио пут ка професионалном фудбалу, први пут сам играо Супер лигу , играо сам Куп Уефа, дебитовао за младу репрезентацију Србије, испунио жељу мојим родитељима да ме гледају на Маракани и ЈНА и да певам  химну Србије.

 

Период у Бежанији му је омогућио још једно, први инострани ангажман. Азербејџанска Габала, дотадашња непознаница, постала је следећа станица на његовом путу.

-Нисам имао појма где идем, а када сам стигао имао сам шта да видим. Баку, главни град Азербејџана  је озбиљна метропола. Земља је веома богата и брзо се развијала. Па тако и мој тадашњи клуб Габала је почео да се развија невероватном брзином. Просто, газда клуба је најбогатији човек у Азербејџану и улагање у тај клуб за њега је представљало ситницу. Што се тиче услова за тренирање довољно је  рећи да је наша база за тренинге пресликана мини база Арсенала из Лондона. Колико се фудбал у Азербејџану развија довољно је рећи да у последњих 5 година њихови клубови играју у групним фазама у европским куповима, а ове године Карабах је играо у групној фази Лиге шампиона.

 

На крају, време проведено у Азербејџану оцењује као позитивно.

-Провео сам тамо скоро 4 године, био први капитен странац. Био сам стварно обожаван у клубу, али сам све то враћао на терену. По истеку уговора прешао сам у Капаз због свађе са тренером али је моја епизода тамо трајала кратко јер се газда повукао из клуба почетком сезоне, а ја сам се затим вратио у Србију.

 

Већини од њих сам био десна рука на терену

 

Један од његових тренера у Азербејџану био је и Тони Адамс, легендарни штопер Арсенала. На помен осталих тренера који су продефиловали кроз његову каријеру Љуба има јасан став.

-У каријери сам променио доста тренера што у омладинској школи што касније у првом тиму. Наравно не можеш са свима да будеш у добрим односима. Неко те воли, а неко не. Код свих сам играо стандардно што је за мене било важно. Увек када се прича о мојим тренерима посебно место заузима Тони Адамс. Адамс је тренер од кога сам дефинитивно највише научио о својој позицији. Имао је стрпљења за мене, упијао сам сваки његов савет. Моје размишљање о фудбалу подигао је на виши ниво и  научио ме је доста о правом професионализму и посвећености послу. На моју срећу доста мојих тренера су били дефанзивци током каријере што ми је наравно помогло током каријере.

 

Тони Адамс је имао још једну улогу у његовој каријери. Поред свих успеха, како оних на терену тако и ван њега постоји и друга страна професионалног бављења спортом. Љубина каријера можда би данас изгледала сасвим другачије да су неки наизглед реализовани трансфери спроведени у дело.

-Након истека мог уговора у Габали Аврам Грант је још увек био тренер Партизана. Иначе, у одличним је односима са Адамсом, на чију препоруку је дошло до контакта са Партизаном Једноставно није лако доћи у клубове попут Звезде и Партизана, мора много људи да се сложи и много ствари да се поклопи. Прича је кратко трајала јер је Грант након одређеног времена отишао из Партизана и на томе се све завршило. Моја жеља као београдског детета је увек била да заиграм за Звезду или Партизан, али мислим да је сада касно за то. Имам 31 годину, а у тим клубовима са траже млади играчи и уз све то неко би морао поприлично да агитује за мене како би се тај трансфер остварио.

 

Поред тог пропалог трансфера, Љуба је имао још један о којем нерадо прича. Искуства у Никшићу за њега су, мало је рећи, била негативна.

-Веруј ми, уопште не желим да причам о Челику. Испрва сам се зачудио како један тако мали клуб може да ми понуди добар уговор. Када сам отишао тамо, све ми је било јасно. То је било све осим фудбала и фудбалског клуба,, нисам желео да буде умешан у такве радње, нисам желео да сарађујем са људима из тог света. На крају те сезоне они су избачени из лиге због намештања. На тренутак се подругљиво насмешио и као закључак на причу просто додао. Дан данас гајим симпатије према тадашњем газди клуба, врло занимљив човек.

 

После неколико сезона у Азербејџану, Баранин је одлучио да се врати у Србију. Најпре је његова дестинација била Нови Пазар. За тај град, односно за фудбалски клуб града и његове навијаче везује се хулиганизам. Љуба истиче како се он никада није сусретао са проблемима играјући за њих. Како он каже то је град у ком нема Звезде или Партизана већ се навија за свој клуб, а о причама у вези хулиганизма сматра да не би требало да судимо о групи на основу аката појединаца. Након Новог Пазара и потом Бежаније уследио је прелазак у Радник из Сурдулице.

-Отишао тамо због финансијских услова које су ми понудили, а које нисам могао да добијем нигде у Србији у том тренутку. Као и сви Београђани, гледао сам на Сурдулицу као на неко место на крају света, али све се поклопило, направили смо велики резултат и ушли у Супер лигу. Много сам заволео тај градић и људе у њему. Увек ће имати посебно место код мене. Међусобно смо се задужили.

 

Током играња за Радник, Баранин је постао познат широј јавности по својој способности да лопту пошаље дубоко у противнички шеснаестерац директно из аута. Домаћи и светски медији почели су да га пореде са Роријем Делапом (прим.аут. некадашњи фудбалер, познат по извођењу аута)

-Што се тиче Рорија Делапа пордеђење је неминовно због тог популарног аута, са том разликом што је он играо Премијер лигу, а ја Супер лигу Србије.

 

У зрелим играчким годинама стигла је понуда којој се надају сви играчи са наших простора.

-То око година за штопера је индивидуално, неки играчи сазре фудбалски раније неки касније. У тим годинама (28-30) играчи добију на смирености и искуству, неке ситуације се решавају без превише напора и употребе снаге. Понуду из Малезије сам добио у току сезоне, али једноставно то је нешто што играч у мојим годинама не сме да пропусти. У том тренутку се не оптерећујеш превише где идеш него висином уговора, срећом па су у том тренутку тамо већ играли неки играчи из Србије тако да сам одмах добио неопходне информације.

 

Одлазак у иностранство, у Љубином случају, подразумевао је и одлазак од породице.

-Увек најтеже пада одвајање од породице и пријатеља, а поготво детета, али то се у крајњем случају ради због будућности моје ћерке, да би се њој омгућило неко нормално одрастање. Увек сам у разговору са другим играчима маштао о томе да ја у нашој земљи боља финансијска ситуација и да не морамо да идемо далеко да би зарадили.

 

Рај на земљи

 

Други инострани ангажман донео му је са почетка исто што и први, одлазак у земљу о којој је мало шта знао. Трбухом за крухом тип одласка у некадашњу британску колонију испоставиће се као најживописнији део његовог живота.

-Исто као и са Азербејџаном, када сам одлазио нисам имао појма шта ме чека. Добио сам само информације да не размисљам ни једног тренутка и да одмах дођем. Када сам дошао и сам сам се уверио у то. Куала Лумпур је изгледао као Дубаи. Температура никада не пада испод 30 степени.

Малезијци су веома опуштен народ. Код њих нема тензије, они нигде не журе, увек су насмејани. То је земља која нема просјака на улици нити криминала. Они су муслимани, велики верници, научио сам доста о њиховој вери и култури. Храну никада нисам могао да једем јер је невероватно љута. Највећи вид забаве код њих су караоке, због њиховог акцента и начина говора сви знају да певају, тај део сам прескакао.