Претпоследња страна Недељника са сваким новим бројем доноси нам и подсетник на оне којих више нема, оне за које до тад нисмо ни знали да постоје, удаљена места нама ближа него нека суседна, као и она која су близу али од којих смо се отуђили. Доноси нам подсетник на време иза нас успут будећи сету. На тој страни пише Марко Прелевић, одговорни уредник Недељника.
Највећи утицај да постанете новинар имао је Ваш отац. Када се осврнете на почетке, шта видите?
– Видим на десетине саобраћајних незгода и несрећа, азбестне и пукле цеви, нестанке струје и падове са скела, депоније и депое, пожаре и болничке ламинате, надувене лешеве – знам да звучи брутално, посебно за почетак овог нашег разговора, али београдска рубрика Вечерњих новости, у којој ћу једно време бити једини мушкарац, подразумевала је баш овакве призоре, из дана у дан.
Жао ми је што више нема тих „београдских“, у којима би се деца калила одласком на „терен“ и мувањем око жуте полицијске траке – кунст је написати извештај за хронику и сутрадан видети да је бољи и бременитији информацијама од текстова твојих колега из других листова – као ни уредника који су вољни и спремни и умешни да раде са младим људима.
Ах, сећам се, после обавезног вишемесечног волонтирања, и првих хонорара, од десетак хиљада динара; чини ми се да сам тада, кад „легне“, био срећнији него данас с редовном платом?
Рекли сте да Вам је дечачки сан био да постанете дописник из неке земље. Маштате ли и даље о томе и да ли сматрате изводљивим да се тај сан једнога дана и оствари?
– Ђаволски је за све кривити „кризу“ и новац, али скупа са правим репортерима, из овдашњег новинарства нестали су и дописници. Велике куће имале су свог човека свуда, а данас скоро ниједан дневни лист нема сталног дописника ни из Загреба, о Лондону, Мадриду или Вашингтону да и не говоримо.
Недељник има срећу да у Риму живи наш колега Жељко Пантелић, али ни он није „прави“ дописник, којег би редакција послала на четири године у земљу која је у жижи јавности. Потцењује се, у корист интернет-новинарства, прави дописнички посао, извештај са терена, интервју до којег нико не може да дође, опипавање пулса народа које не може да се осети само онлајн; но заиста би било сулудо очекивати да ће се то променити, те ће мој сан, започет оних дана када сам у новинама, чак и пре спорта, гледао рубрику „Свет“, то и остати.
Док куцам ова питања, Ви сте у Португалији. Да ли је то једна од земаља из које сте замишљали да извештавате као мали?
– Стицајем лепих околности и уређивачке политике Недељника, наши новинари имају могућност да макар повремено осете како је то „дописивати“ из неке земље. У Португалији би се дало живети, одатле би се дало и писати, али чини ми се да је, у поређењу са нашим свакодневним тензијама, то ипак превише пристојна, уређена и пријатна земља за стални ангажман.
Поред функције одговорног уредника у листу Недељник, колумниста сте сајта МОЦАРТ Спорт(MOZZART Sport). Одакле се јавила толика заинтересованост према спорту и фудбалском клубу Ливерпул о којем често пишете?
– Једном сам већ написао да је навијање за страни клуб много већи одраз у огледалу човека од онога што понесеш од куће: за Звезду навијам јер сам тако научен и не бих то мењао ни за шта на свету, али начин доласка до иностраних љубимаца је, парадоксално, и дозлабога рационалан и скроз ирационалан (некако си се одлучио, тако ти грах пао у једном тренутку, али зашто? Како? И колико се кајеш?). Ја ћу негде средином деведесетих видети момке у црвеном и то ће остати као вечити жиг; неће ми бити право често, али ваљда не бих ни постао то што јесам – не само професионално – да сам имао срећније детињство.
Сумњичав сам према људима који не воле спорт и не виде лепоту у њему, и није да себи дајем на значају, али искрено покушавам да кроз текстове, пре свега о фудбалу, покажем да се он може доживљавати и другачије.
Поред Ливерпула и Звезде, као екипа о којима наизглед најчешће пишете у оквиру Ваше рубрике, често се нађе и понеки текст о једној репрезентацији, националној селекцији Чилеа. Да ли су Вам Чилеанци постали занимљиви након недавних успеха или симпатије према њима гајите од раније?
– Чиле је земља Пабла Неруде и Салвадора Аљендеа, прва краткотрајна социјалистичка утопија у Јужној Америци којој ће доћи главе „спољни фактор“, Чиле је земља и Пиночеа и стадиона на којем се муче комунисти и ини противници, потом и председнице Мишел Башеле, Чиле је земља рудара и града Арика, у којем је вечно пролеће, и Ивана Заморана и Марсела Саласа и светске титуле младе репрезентације Југославије и екипе зване Коло-Коло коју ћемо први пут видети на делу под ногама Владимира Југовића у Токију, и, онако дугуљаста, један мали универзум о којем ћу дечачки маштати, јер свакоме треба нешто недостижно.
Ваљда је јасно колико ће ми недостајати на Светском првенству у Русији догодине…
Када бисте морали да бирате, рад у Недељнику или МОЦАРТ Спорт-у?
– Недељник је моја матична редакција, мој највећи професионални и животни понос, и дословно и без претеривања – друга кућа, са људима чији рад ценим и са главним уредником и директором за којег бих радио и када би му пало на памет да издајемо зидне новине. МОЦАРТ Спорт је драги вентил, једнако испуњен сјајним професионалцима. И баш зато што их познајем и знам како и колико раде, не бих се усудио да кажем да бих био добар спортски новинар и да им станем уз раме.
Прошлогодишњи сте добитник награде „Богдан Тирнанић“. Колико Вам значи та врста признања?
– Био сам затечен одлуком жирија, посебно јер нисам знао ни да сам номинован. Тирнанић је био један од људи због којих ћу пожелети да постанем новинар, чије сам текстове гутао, чијој сам ерудицији завидео и не стидим се да признам да сам и даље, и довека ћу бити, љубоморан на његов стил, лакоћу писања, метафоре и језичке играрије.
Све и да пристанемо да лошу тезу да су све награде деградиране (а нису, јер онда пристајемо и на то да су све дипломе деградиране и исте, а видите где нас је то довело), најдража признања увек морају бити од колега, посебно у професији која пречесто – и погрешно – важи за сујетну.
То што награда носи баш име Богдана Тирнанића видим као малену сатисфакцију: можда никад нећу бити Тирке, али ето, имам диплому која вели да могу сасвим пристојно да га имитирам.
Да ли Вам од тих награда већу сатисфакцију пружају реакције произведене Вашим текстовима, попут оних везаних за Диану Будисављевић, жену која је спасила више од 12. 000 претежно српске деце од гротла усташких логора?
– Такве приче обележе ти каријеру; увек ћеш се, ако си истински новинар, радије сећати текста који је променио нешто – била то, да се вратимо на почетке, поправка цеви пензионерки са Чукаричке падине након твог текста, или то што је Диана Будисављевић добила улицу у Београду – него свих колумни које су биле дневно актуелне и стога заборављене већ до сутрадан или наредне седмице.
Један сте од новинара који се не фокусира на само једну грану новинарства. Писали сте о спорту, политици, музици, животу уопште као и Вашем личном. Да ли сматрате да је за једног новинара боље да се усредсреди на једну област или на квалитет његових текстова не утиче бављење разним темама?
– Не бих да се овај интервју претвори у „during the war“, нити сам баш толико матор да тврдим да је „оно пре“ увек боље, али шетња кроз различите рубрике и редакције нешто је што најбоље формира новинара. Свако треба да пронађе свој глас и своју нишу, али не смеш да престанеш да будеш љубопитљив, радознао и запитан; док год владаш темом и читаоци то виде, док год не пишеш „само да би писао“, на добром си путу. У новинарству нема фолирања, и читалац врло лако процени да ли се новинар довољно информисао о теми о којој пише.
Највећи професионални успех?
– Лако је: нисам могао ни да замислим, када сам 2002. сав поносан уписао факултет у тој истој (тада прилично оронулој) згради на Вождовцу, или када сам на другој години радио интервју са старијим колегом, да ће неки студент мени постављати оваква питања.
