О својим почецима, каријери, али и плановима за будућност говори једна од водитељки емисије „Нови дан“, Марија Антић. Она на информативан и забаван начин уводи гледаоце Н1 телевизије у предстојећи дан.
Марија Антић је новинарка и водитељка Н1 телевизије. У новинарству је од 2006.године. Прво ардно искуство стекла је у продукцијској групи „Мрежа“, затим прелази на Б92 где постаје новинарка и водитељка економске емисије „Буђелар“. Радила је и емисије „Берза“ и „Финансијски дневник“ , а последње две године у овој медијској кући провела је на радију Б92 као водитељка „Јутарњег дневника“ и информативне емсије „Свет у 5“. Дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду, на смеру за новинарство и комуникологију.
Шта Вас је то привлачило у новинарству па сте одабрали баш овај позив?
Ја сам почела да радим као млади новинар још у основној школи у школском листу, а некако сам знала да ћу уписати Факултет политичких наука, у ствари то сам јако желела. Уписала сам средњу економску школу, која нема претерано везе са ноинарством, али се на крају испоставило да ми је то користило за неке предмете на факултету. Хтела сам да упишем баш овај факултет па макар и паузирала и годину, одувек сам хтела овим да се бавим!
Који предмет Вам је био најдражи, а који најдосаднији? По чему памтите студентске дане?
Најдражи предмет ми је увек био српски језик и књижевност, мислим да никада нисам добила мању оцену од петице, а у средњој школи историја. Економски предмети ме никада нису претерано интересовали. Студентске дане памтим по томе што нисам баш најозбиљније схватила прву годину факултета. Памтићу их по пријатљствима која ми и дан данас трају, по различитим професорима који су нам дали много, на пример Владимир Павићевић, а и по неким за које се тек касније испоставило да су нас многоме научили.
Које су то, по Вашем мишљењу,предности и мане овог посла?
Ја не бих да говорим о манама овог посла, јер да ми мане преовлађују ја бих престасла да се бавим овим послом. Предност овог посла, могу да говорим само у своје име, јесте моја љубав према овом послу, која траје. То што упознајете различите интересантне људе, шири вам видике јер кроз разне теме пуно тога научите, неке вас зантересују и у приватном животу. Корист овог посла, за мене, је што сам почела од скоро и друштвено да се ангажујем. Радећи на теми борбе против насиља над женама оформивши групу „Новинарке против насиља над женама”.
Како се борите са стресом и тремом?
Трему више немам, али имала сам је баш дуго. Имала сам и нападе панике посебно на радију, толико да сам мислила да ћу престати да дишем и да ћу умрети! Не знам како сам се са тим изборила, ваљда када често радите тај живи програм превазиђете то и престане да вам буде необично. Што се тиче стреса, који иначе носи овај посао, борим се свим оним активностима које су ми ван посла: породица, дружење са пријатељима, шетње са мојим псом и спорт.
Да ли имате неки мото, одакле црпите инспирацију?
Немам неки мото. Волим да се шалим са својим колегама на послу, да ако је данас било лоше сутра може бити још горе, али проћи ће у сваком случају.
Имате занимљиво радно искуство, као новинар Б92 водили сте економски магазин „Буђелар”, као и емисије „Финансијски дневник” и „Берза”, одакле интересовање за економске теме?
Та економија није била последица неког мог интересовања већ стицаја околности. Прво моје озбиљније бављење новинарством је била пракса на радију Б92 и тада сам упознала Биљану Стефановић, која је била уредница економије на Б92. Она ме је онда у неком тренутку позвала да радим „Буђелар”, некако ме је она гурнула у те економске теме. Иначе, она је особа коју данас јако поштујем и често је питам за савет и доживљавам је као породицу.
Неко време сте провели на радију, чему Вас је радио научио?
После „Буђелара”, када је укинут, прешла сам у информативу на радио Б92, што је такође било занимљиво искуство. Никада нисам размишљала о послу на радију, али стицај околности ме је увео у један нови медији и једну нову тему, а то је дневна политика. Радио ме је прво научио да могу да добијем напад панике у сред програма, али ме је научио и да се изборим са тим. Научио ме је да мораш бити брз, актуелан и стално да пратиш шта се дешава.
Од августа 2014. сте новинар Н1 телевизије, на то сте посебно поносни, због чега?
Зато што је ово један од ретких медија у Србији, данас, где могу да радим онако како ја мислим да треба, поштујући све принципе и етику професије. Могу сама да бирам теме о којима ћу говорити, као и да останем новинар слободан да пита шта жели без страха од цензуре, што је и главни бенефит тога што радим на Н1. Друга главна ствар, није мала ствар, што имам редовну плату. Овде цене мој рад, али и та нека сигурност коју осећам, а то је да ће моја новинарска кућа стати иза мене шта год да се деси.
Када бисте морали да бирате између радија и телевизије шта бисте одабрали?
Да си ме питала то пре три године рекла бих радио, али сад дефинитивно телевизија. Баш ми се допало. Некако је телевизија заразна. Иако је радио бржи медији, слика је нешто што игра велику улогу, а одлично је кад можете да користите више елемената не само звук.
Како видите младу публику у Србији?
Не мислим да младе политика не интересује, доказ су они протести одржани у пролеће. Мислим да је млада публика у Србији интелигентна, можда чак и интелигентнија од старије публике. Више су заинтересовани, имају широка интересовања када је реч о медијима. Такође, то што су стално на интернету, то је у реду, и то је медији преко кога можете равноправно, можда чак и боље, да се информишете него гледаоци који су опредељени само за један медији или на оне конзервативне медије. Мислим да су млади у предности зато што користе Интернет.
Шта Ви читате и гледате у слободно време?
Ја сада гледам Netflix-ове серије, тренутно „Mind hunter”. Читам домаће хорор писце. Иначе хорор је жанр који ме привлачи, као и научна фантастика. Од писаца издвојила бих Горана Стробоњу и Нила Гејмена. Као штиво за читање препоручила бих нове, младе, српске писце.
Какви су Вам планови за будућност?
Не знам, ја не планирам будућност. Мене је живот научио да не могу баш пуно да планирам. План ми је да наставим да радим оно што радим, да услови у којима сам тренутно потрају што дуже. Могу да кажем да имам жеље, планове не.
