Често ме тишти да ли и у којој мери Срби читају. Ако да, онда које ауторе, жанрове? Какав је квалитет тих дела? Истина, далеко сам и ја од некога ко чита у оној мери у којој бих желео и требало, али сматрам да сам свој део испунио. Ако тако нешто попут „мог дела“ и постоји. Јер читање није законом прописано као обавезно. Најближе што смо томе пришли је била „обавезна“ лектира у средњој. Наравно да смо сви прескочили понеку од тих, некада чак и неку капиталну као на пример Ану Карењину (јер ко ће читати 800 страна када има филм, јелте). Оно што је занимљиво код те „одбачене“ средњошколске литературе је како увек нађе начин да нас прогони током живота. „Једу“ нас све те непрочитане све док једнога дана не буду штиклиране на списку прочитаних. Једино горе од тога је присећање на професора када те је ухватио како Харпагона ословљаваш са Кир Јања док анализираш Молијеровог Тврдицу (а ово, заиста, не говорим из личног искуства). Него, то и није поента овог текста. Шта после тих „обавезних“? До пре пар месеци заклео бих се да просечан Србин прочита нула запета три књиге током живота. Онда сам се учланио у неку Делфијеву групу која има преко десет хиљада чланова и уверио се у супротно. Да, наравно, има ту и којекаквог по мени шунда у виду Јелене Бачић-Алимпић, Е.Л. Џејмс, Мирјане Бобић-Мојсиловић и да комплетирамо осовине зла са новом књигом Мирослава Мишковића (после поменутих човек се запита у истинитост оног „ниједна књига није лоша“) Али нека их ту, то што се мени не свиђају не значи да су потпуни крш (додуше, поприлично сам убеђен да јесу). Јер предрасуде су понекад лоша ствар, чак и оне позитивне. Узмимо за пример књигу Бранка Росића „А тако је добро почело“. Очекивао сам… ма какве куле и градове, небодере и метрополе, а добио… па добио сам да није ни почело добро. Прелиставајући ту групу приметио сам како су сад популарни аутори попут Фредерика Бакмана и Јуа Несбеа. Читање њих сада је као читање Буковског до пре неколико година. Не у вези са стилом писања, него са тим што си одмах окарактерисан као позер и роб тренда. Донекле и јесте тако. Донекле ме баш брига докле год је књига добра. Кад мало боље размислим, брига ме у целости. Дакле, закључак је да Србија чита уз акценат на дискутабилност квалитета тог штива? Па да, Србија, или макар десет хиљада душа у тој групи. Друга ствар коју сам у њој приметио је да се понајвише читају трилери. Увек сам мислио да људи читају жанрове у супротности са стањем у држави. Па би тако људи из Швајцарске читали хороре, а ми ето комедије. Али да ли је жанр комедије супротан стању у нашој држави? Да ли ми живимо у толиком трилеру који је толико тужан да је смешан, што је опет комедија. Конфузан сам и удаљавам се од теме. Дакле, лични закључак. Срби читају у складу са могућностима. Шта то значи? Ако узмемо у обзир да просечна књига кошта негде између 700 и 1000 динара, затим се можемо сложити да је то негде близу дневнице просечног радника и нека нам увек буде на памети да је то једна једина књига која ће бити прочитана за дан, два, три, а онда скупљати прашину следећих пар деценија (чувај, требаће твојим унуцима). Све што сам изнео разумем, али не прихватам као изговор. Сви смо свесни да код бројних препродаваца можемо наћи очуване половне књиге које су уз то ценовно прихватљиве. Уосталом, и те књижаре мало – мало па имају оне 10 за хиљаду, Ноћ књиге, а неретко и поклањају.
Зато, драга моја земљо Страдијо, место што си роб покретне слике ти узми и читај. Читај домаће. Читај Дучића. И бакрено небо над тобом сијаће распаљеним сјајем.
