Месец за нама донео је вест о оставци Душана Вујовића на место министра финансија. Као што то обично бива у кинематографским остварењима (као пример можемо узети серију „Кућа од карата“ прим. аут.), као разлози оставке наводе се они личне природе. То јест, наводи их премијерка Србије, Ана Брнабић. Као да нису довољно подстакнуте инсинуације о притиску на Вујовића, на место кандидата за новог министра предложен је градоначелник Београда Синиша Мали. Да ли је неко питао господина Малог жели ли он да преузме ту позицију? Можда боље, да ли је било потребе да га неко пита? На крају, он подршку председника има, а то се не одбија. Његово је само да стоји и клима главом видно задихан од скорашњег маратона. Уосталом и да нема председничку подршку, да ли ико сумња у жељу досадашњег градоначелника да буде што ближе извору новца (у сврху његове заштите, наравски)? Авај, причам као да је већ изабран на тај положај. Ипак је још увек далеко од тога, неопходна му је подршка премијерке, а то је једно ако са капиталним а. Период пред нама донеће нам и њену одлуку. Међутим, поставља се још једно питање. Уколико Мали доиста буде изабран на место новог министра финансија (чуј мене када буде изабран, уколико буде) ко ће попунити упражњену позицију градоначелника? Добро, знамо да ће то бити неко из владајуће странке, али ко? Горан Весић? Реглери свих земаља уједините се. И утишајте нас. Онда опет, ако постоји мање зло, онда је Весић управо то. Не он лично, него сам чин његовог именовања. Јер алтернатива је Ирена Вујовић, председница општине Савски Венац. А ни она лично, него опет њено именовање на место градоначелника које са собом повлачи и министарску фотељу за већ „странком незадовољног“ Весића. Као да су се намерачили из владајуће странке да свима са оног предизборног постера обезбеде високе функције. Истина, Весић није био на њему, али Аји Јунг се ето на пример осмехује позиција министарке културе. Апсолутно заслужено додао бих, ипак је она пета генерација која живи на Дорћолу и самим тим испуњава главни критеријум за ту позицију. Овај податак је можда задирање у приватност (јер она то никада не истиче), али ипак сам се одлучио да угледа светлост дана. Због Аје и због брже, јаче, а надам се и боље Србије.
И ето, земља Страдија, сјаше Мурта да узјаше… па опет све у круг. А он? Он ће се договарати са онима који су тлачили наш народ пет векова и ликовати над тим, помераће своје пијуне са лакоћом и тестираће границе сопственог безобразлука. Јер може. И треба. Јер ми смо то дозволили. Да се бира највећа истина икада изречена била би садржана у ономе „какав народ таква и власт“. А Вујовић? Па он има још мало, прецизније до следеће седнице скупштине када ће његова оставка бити верификована. А онда ће пасти у заборав. Заборав личних разлога.
