Студентски радови

Веслање – пут до америчких факултета

27. октобар 2016.
TheMil

Број младих, талентованих спортиста који одлазе у Америку, у порасту је из године у годину. Кажу, због лоше ситуације у Србији, али и због великог квалитета тамошњих факултета.
У Београду се веслање тренира у 4 клуба – Партизан, Црвена Звезда, Графичар и Галеб. Из сваког клуба, сваке године, све више веслача одлази, унапредјујући тако себе, али остављајући празна места у чамцима својих клубовима. У свакој генерацији, сваког од клубова, судећи по бројкама, све више веслача показује жељу да оде.
Док се неки оштро залажу да младе таленте не треба траћити у земљи која њихове могућности никада неће препознати до краја, и никада им неће бити захвална, други кажу да је то зачарани куг. По њима, Србија ни не може да се опорави и постане земља привлачна за живот и рад осим ако ти исти таленти не остану и не направе је таквом.
Један од најлакших начина за „добити отворена врата“ „бегу“ из Србије и студирању у Америци, јесте успешно бављење спортом. Кошарка, ватерполо и одбојка су високо на листи тражених спортова за америчке факултете. Неколико медаља су једини услов за отварање пута за амерички сан. Фудбал због своје непопуларности у Америци, не отвара та врата, али отвара многа европска.
Испре кошарке, ватерпола и одбојке, прво на листи је веслање. То је спорт за који се, бар судећи по саставу српских клубова опредељују углавном мушкарци. Што се одлазака „преко“ тиче, стање у њима изгледа овако:
„Генераија 93 – из Партизана је отишло 4 веслача, генерација 94 – њих троје, а генерација 95 је послала чак 5 веслача. Црвена звезда по генерацији шаље двоје или највише троје (колико их је било у 95 генерацији), а Графичар, који је и најмањи од поменутих клубова, шаље једно или двоје (95 генерација) по генерацији. Ови подаци јасно показују да је број веслача који одлазе сваке године у успону, а медју њима постоје они који на то гледају као добру, а и они који то виде као лошу ствар.
„Свој деци која тек додју да тренирају код нас, кажем да треба да циљају на то да оду. Прича о томе почиње када напуне 15/16 година и ја их све у томе подржавам. И своју младју сестру која је веслачица наговарам да то уради.Тамо је систем студирања много бољи, омогућава људима да упоредо студирају и тренирају и да све лепо постигну, а овд еје то немогуће – или факултет или спорт. Што се тиче враћања у Србију, мислим да је то њихов избор. Ако тамо успеју д надју дпбар посао, зашто би се враћали, треба да гледају себе, а не Србију. Да смо у Немачкој или Шведској, била би друга прича, онда бих им говорио да се врате. Код њих, ако се неко труди, они га и награде“, каже Велибор Ћирић, веслач ВК Графичар.
Његов колега, Сретен Ковачевић, не дели Ћирићево мишљење.
„Ево на пример Партизан, они су велики клуб, њима не одговара да добри веслачи одлазе на 4 године. Српско веслање се тако уназадјује а унапредјује туђе. Тако не можемо ни очекивати да се Србија опорави, а сматрам да има толико талентованих спортиста који би је опоравили, смао кад би хтели“, објашњава Ковачевић.
Постоје две врсте стипендија које српски спортисти могу да добију. Прва, која није спортска у пуном смислу. Она веслаче не обавезује да наставе да тренирају упоредо са студијама, већ им даје могућност да се, једном када се упишу на факултет, посвете искључиво студијама. Таква стипендија укључује плаћену школарину која у просеку износи између 40 и 50 хиљада америчких долара. Стипендисти на овај начин имају плаћену школарину, смештај и храну. За џепарац и авионске карте, сами издвајају новац. Овај тип стипендије је популарнији међу нашим веслачима, јер, како кажу, нема толиког притиска и у сваком тренутку се може одустати од веслања без страха да ће факултет побући стипендију.
Ипак, и са овомврстом стипендије, велика већина наставља да тренира све време студија, јер осећају моралну обавезу.
Друга врста је искључиво спортска. Факултет плаћа шкоалрину, смештај и храну, али условљава веслаче да док год не дођу до краја студија, морају веслати за њихов тим. Овај тип стипендије је мање популаран, али и лакши за добити. Спортисти који пристају на овакав вид стипендије су „најбољи српски производи“, који унају д амогу да издрже такав темпо.
Један од таквих је Виктор Пивач, један од најбољих српских веслача.
„Тренирао сам веслање у Графичару. Кад сам освојио титулу првака Европе у јуниорској категорији, трећеместо на светском првенству у јуниорској категорији и треће место на свету за веслаче до двадесет и три године, приметили су ме тренери из Вашингтон Јуниверситија и позвали да будем део њиховог тима. Прихватио сам понуду, и сада студирам бизнис и имам тренинге три пута дневно. Све је лепо усклађено и могу да стигнем. Тек кад дођете у Америку и видите колико људи цене ваш таленат и рад, и колико улажу у вас, изгубите сваку жељу да обављате Сизифов посао и гурате напред земљу која се упорно враћа уназад“, закључио је Пивач.
За разлику од њега, који је одувек знао да не жели да се врати, Катарина Ћирић, веслачица у Графичару и најбоља млађа кадеткиња коју Србија има, каже нам другачије:
„Желим отићи преко на студије, свако од нас који тренирамо жели. Графичар има 4 девојке, нас 3 планирамо да одемо. Моја жеја је да студирам психологију на Стенфорду и мислим да ћу с обзиром на моја постигнућа то и постићи. Веслање није тако чест спорт, посебно не за девојке, па зато са било каквим постигнутим успехом, врло је лако добити стипендију. Иако већина веслача који оду не дели моје мишљење, ја бих волела да се вратим после студирања. Биило би ми незамисливо да једног дана весла, за неку другу репрезентацију против Србије, па каква год она да је“, каже Ћирић.
Најпопуларнији факултети су Беркли, Стенфорд и Вашингтон Јуниверсити. У њихове редове се сваке године шаљу искључиво највећи српски таленти, иако стипендију тамо покушавају добити сви којии одлазе. За оне који не успеју, резервисани су углавном калифорнијски и универзитети на Флориди.
Србија се изгледа задовољава тиме да младе таленте препозна, започне њихово обликовање, али по старом, српском обичају – ништа не заврши до краја. Па тако своје највеће таленте, оне који би је сутра можда учинили другачијом, бољом, шаље вани, у већ успешан и велики свет, да их они тамо „заврше“ и обликују до краја.