Интервју недеље

ИНТЕРВЈУ СА ЛЕЈЛОМ АВДИЋ, ЛИЈЕВИМ БЕКОМ РК „СЛОГА“

6. фебруар 2017.
TheMil

„Дугујем Републици Српској то шта сам постала“
Лијеви бек рукометног клуба „Слога“ из Добоја, Лејла Авдић има смао шеснаест година а већ је два пута проглашена за најбољу спортисткињу Босне и Херцеговине. Руомет тренира већ девет година и како каже, то јој је прва љубав. Ту љубав је наслиједила од оца Рефика, који је својевремено био један од најбољих голмана у Слоги. Лејла је такође и најмлађа чланица репрезентације Републике Српске. Оно што еј посебно занимљиво за Лејлу, јесте чињеница да је она једина муслиманка која игра за репрезентацију Републике Српске. Она ће нам причати о томе како изгледа њен радни дан, који су јој планови за будућност, те зашто се одлучила играти за репрезентацију Републике Српске а не Федерације Босне и Херцеговине.

Лејла, ви идете у други раред средње, медицинске школе и професионално се бавите рукометом. Како успевате све то постићи?
Мој радни дан почиње овако. У 7 сати је устајање и спремање за тренинг који почиње у 8 часва, самим тим да већ изостајем из школе пошто сам прва смјена, ммоји професори имају разумијевања, пружају ми подршку и правдају часове. У међувремену, колико имам времена, учим. Имам и разна такмичења, а око пола 9 увече слиједи други тренинг који је јако исцрпљујући. На крају, школа све трпи.
Рекли сте управо да школа трпи. Да ли то значи да се после школе планирате посветити рукомету и каријери а не даљем школовању?
Моји родитељи су за то да наставим даље школовање, али мене ипак вуче моја страст и љубав за рукометом и сматрам да ћу ипак томе да се посветим, али до завршетка школе имам још двије године, можда промијеним мишљење.
Прошле године сте имали понуду из „Црвене звезде“ из Београда да пређете у њихов тим, али ви сте понуду одбили. Зашто?
Да, то је тачно. Па првенствено зато што сам млада, имам тек шеснаест година и јако сам везана за родитеље. Чак и поред мје силне жеље да се усавршавам и напредујем, можда би се тада моја жеља за рукометом угасила и на крају не би испало онако како сам ја то жељела. А понуда ће увијек да буде.
Значи ли то да већ имате неке понуде?
Па да, добила сам понуду из Њемачке, то јесте из њиховог клуба „Фише Берлин“. Они су ми рекли да ћу имати све обезбијеђено, да ће ми платити школарину, да ћу имати обетбијеђен смјештај и храну. Али то је далеко и не знам да ли би то на крају успјело.
Није необично да спортисти млади „одлазе“ од куће, како је могуће да вас је то спречило да прихватите понуду?
То је истина, али уз сав ризик да звучим бахато, када сте добар и квалитетан спортиста, сви ће вас хтјети и са 18 година, можете себи приуштити луксуз да останете млади још коју годину. И ја сам на то мислила док сам доносила одлуку, али сам сабирајући и одузимајући схватила да ћу једнако да вредим и за двије године.
Звучите прилично сигурно у себе, да ли сте икада имали проблема са саиграчицама, будући да се по свему толико разликујете?
Не, управо еј то сјајана ствар код спорта, спорта и умјетности. На терену разлике не остоје, није битно да ли сам Лејла или Драгана, да ли за себе мислим да сма најболји спортиста Балкана или се плашим да шутирам, на терену се сви једнако поштују и тимски дух увећава ваше срце за пет пута. Наравно да понекада имамо несугласице, али оне се не тичу наших разлика, већ различитих мишљења када се о спорту и потезима ради.
Када не бисте били рукометашица, шта би било ваше занимање?
Ја идем у медицинску школу и сигурно бих тиме и наставила да се бавим. Лјудско тијело ме фасцинира, и његова анатомија и то шта све може постићи. У спорту је такође јако важно знати помало и медицине да не бисте гурнули своје тијело преко границе, и ај самс појила своје двије љубави. Тако да, са сигурнпшћу могу рећи, д анисам рукометашица, била бих доктор, када бих ммогла да бирам, ортопед.
И за крај, како то да иако сте могли да бирате да ли ћете играти за репрезентацију Федерације Босне и Херцеговине или Републике Српск, Ви сте се ипак одлучили за Републику Српску?
Добој је мој родни град, гдје сам са седам година почела да тренирам рукомет и поред тренинга стекла сам доста пријатеља који су друге вјере и који су ме прихватили. Никада нисам доживљавала непријатности. Ипак бих остала у свом граду и помогла да напредујемо што више, а Република Српска је моја држава и они су ме оваквом створили, сматрам да им дугујем за то.