Интервју недеље

“Заједно су прошли кроз рат, али нису преживели мир“

4. јануар 2017.
TheMil

Борис Малагурски, редитељ и српски Мајкл Мур, како га зову, прича о љубави према камери која се родила још у детињству, цензури која влада на српској медијској сцени, али и формули „критичне масе“ која је потребна да се то преброди. Говори о свом последњем филму „Тежина ланаца 2“ те о стању економије и политике у Србији из свог угла.
Иако каже да „не хода баш по кафићима“, интервју је заказао у ушушканом кафићу у свом комшилуку на Звездари. Ту му је угодно каже, познаје и госте и конобаре, а и фотеље су јако удобне. Већ по ентеријеру, фотографијама познатих српских филмова и глумаца, се види да је то место на које би Борис Малагурски дошао.
Као дечак, Малагурски је хтео да се бави најразличитијим пословима, од бриге о животињама до истраживања торнада. Међутим, у сваком од тих послова видио је и камеру. И у џунглу и у „јурњаву торнада“, увек је имао жељу да води екипу за снимање. Са другарима је чак снимао и „римејкове“ америчких филмова и серија, али касније, све мање су га занимале фиктивне приче, а све више реални проблеми свакодневице.
„Не верујем да се људи рађају предодређени да се баве неким послом, и без великог талента а са пуно труда, може да се постигне велики успех, чак и кад си врло млад“
У првом делу филма „Тежина ланаца“, Малгурски је приказао снимак из села Врхбарје у Босни и Херцеговини, из села у којем су до рата и током целог рата заједно, и по снимку, врло сложно, живели и Срби и Бошњаци. То је било први пут да се снимак било где појавио. Тај снимак је био инспирација за цели филм.
„Тражили су од Јездимира Милошевића да се тај снимак неко време не прикаже, кад је прошло неко време, добио сам тај снимак и на њему се виде комшије Срби и муслимани који су се понашали супротно од онога што званичне политике и једне и друге стране желе, супротно од апсолутно завађених страна које не могу да живе заједно. Заједно су прошли рат, али нису преживели мир“.
Чак и на Косову, приликом снимања филма „Косово: Цан Yоу Имагине“, доживио је сличну ситуацију. Многи Албанци су му говорили како много лошије живи у новом „независном“ Косову и како им је жао комшија Срба, али нико није хтео исте речи да понови пред камером.
„Млади нису били таквог мишљења, а неке Албанке су ми чак и нудиле брак само зато јер сам причао енглески и рекао им да долазим из Канаде.“
Када је снимио филм о Београду, који се може назвати добрим туристичким водичем и лепо рекламом главног града, све националне телевизије, каже Малагурски, су га рекламирале.
„А када је мој филм „Тежина ланаца 2“, који се бави критиком економског и политичког система, доживио премијеру, ниједна национална телевизија није емитовала рекламу“.
Како је објаснио, нису дали објашњење, већ једноставно нису одговорили.
„Слали смо мејлове на све исте контакте као и за Филм о Београду. Иван Ивановић није хтео да ме најави, нисам био код Жике Шаренице, једино Прва телевизија је нешто објавила, али тек после премијере, знали су да ће тако доћи до грађана у малој мери и да ће утицај на њих тако бити мањи“.
Да би се притисак на новинаре и цензура смањили, Малагурски каже да се и на њих треба применити формула „критичне масе“. Одређена количина новинара, та „критична маса“ треба да се удружи и направи паралелну структуру и паралелне медије. Ти медији би извештавали другачије, искреније, без цензуре, „па чак и ако би власт на њихова места довела своје нове пијуне, они можда не би радили добро, а паралелни медији би извештавали без цензуре и народ би то препознао, прпеознао би истину“.
Није му страоно ни сукобљавање са саговорницима. Када је у првој епизоди своје емисије „Револуција“, ишао у седиште Светске банке и тамо провоцирао једну од руководилаца, Весну Костић испитујући је о њеној како каже, „скандалозној“ изјави да Светска банка финансира промену закона, уследило је њено писмо Удружењу новинара. Оптужила га је да је фалсификовао интервју с њом.
Упркос томе, осећа се смирено и срећно када се изрази како сматра да је исправно.
„То што некоме то смета, мене не спречава да се осећам слободно и испуњено“.
На оптужбе да у својим филмовима причу преноси једнострано и превише просрпски, одгвара да је и истина једнострана.
„Нема две верзије, небо није и плаво и зелено, плаво је, тачка. Тим који ме оптужују, дао сам прилику да кажу ту другу страну у мјим филмовима, али људи попут Наташе Кандић и Сандре Орловић су осбили да говоре, и шта ја онда да им радим.“
Малагурски је за филм „Тежина ланаца 2“ интервјуисао Ноама Чомског, Карлу дел Понте, Оливера Стона и још нека важна имена светске, политичке и економске сцене. До Чомског и дел Понтеове је каже, релативно лако дошао, али да би разговарао са Стоном, у нејму се пробудио страствен новинар који је за потребе интервјуа чак два пута ишао до Загреб, не знајући да и ће се интервју уопште и десити.
Иако се зна да новинари, режисери и уопште људи који „дирају“ у теме које се неким људима можда и не би свиделе, скупо плаћају, чак и гавом, Малагурски се, каже, не плаши последица, нити судбине које су неке његове колеге доживеле.
„Ако би они мене једног дана уклонили, шта ја ту могу да радим, човек може сутра да се оклизне у кади и погине“

Original
“Zajedno su prošli kroz rat, ali nisu preživeli mir“
Boris Malagurski, reditelj i srpski Majkl Mur, kako ga zovu, priča o ljubavi prema kameri koja se rodila još u detinjstvu, cenzuri koja vlada na srpskoj medijskoj sceni, ali i formuli „kritične mase“ koja je potrebna da se to prebrodi. Govori o svom poslednjem filmu „Težina lanaca 2“ te o stanju ekonomije i politike u Srbiji iz svog ugla.
Iako kaže da „ne hoda baš po kafićima“, intervju je zakazao u ušuškanom kafiću u svom komšiluku na Zvezdari. Tu mu je ugodno kaže, poznaje i goste i konobare, a i fotelje su jako udobne. Već po enterijeru, fotografijama poznatih srpskih filmova i glumaca, se vidi da je to mesto na koje bi Boris Malagurski došao.
Kao dečak, Malagurski je hteo da se bavi najrazličitijim poslovima, od brige o životinjama do istraživanja tornada. Međutim, u svakom od tih poslova vidio je i kameru. I u džunglu i u „jurnjavu tornada“, uvek je imao želju da vodi ekipu za snimanje. Sa drugarima je čak snimao i „rimejkove“ američkih filmova i serija, ali kasnije, sve manje su ga zanimale fiktivne priče, a sve više realni problemi svakodnevice.
„Ne verujem da se ljudi rađaju predodređeni da se bave nekim poslom, i bez velikog talenta a sa puno truda, može da se postigne veliki uspeh, čak i kad si vrlo mlad“
U prvom delu filma „Težina lanaca“, Malgurski je prikazao snimak iz sela Vrhbarje u Bosni i Hercegovini, iz sela u kojem su do rata i tokom celog rata zajedno, i po snimku, vrlo složno, živeli i Srbi i Bošnjaci. To je bilo prvi put da se snimak bilo gde pojavio. Taj snimak je bio inspiracija za celi film.
„Tražili su od Jezdimira Miloševića da se taj snimak neko vreme ne prikaže, kad je prošlo neko vreme, dobio sam taj snimak i na njemu se vide komšije Srbi i muslimani koji su se ponašali suprotno od onoga što zvanične politike i jedne i druge strane žele, suprotno od apsolutno zavađenih strana koje ne mogu da žive zajedno. Zajedno su prošli rat, ali nisu preživeli mir“.
Čak i na Kosovu, prilikom snimanja filma „Kosovo: Can You Imagine“, doživio je sličnu situaciju. Mnogi Albanci su mu govorili kako mnogo lošije živi u novom „nezavisnom“ Kosovu i kako im je žao komšija Srba, ali niko nije hteo iste reči da ponovi pred kamerom.
„Mladi nisu bili takvog mišljenja, a neke Albanke su mi čak i nudile brak samo zato jer sam pričao engleski i rekao im da dolazim iz Kanade.“
Kada je snimio film o Beogradu, koji se može nazvati dobrim turističkim vodičem i lepo reklamom glavnog grada, sve nacionalne televizije, kaže Malagurski, su ga reklamirale.
„A kada je moj film „Težina lanaca 2“, koji se bavi kritikom ekonomskog i političkog sistema, doživio premijeru, nijedna nacionalna televizija nije emitovala reklamu“.
Kako je objasnio, nisu dali objašnjenje, već jednostavno nisu odgovorili.
„Slali smo mejlove na sve iste kontakte kao i za Film o Beogradu. Ivan Ivanović nije hteo da me najavi, nisam bio kod Žike Šarenice, jedino Prva televizija je nešto objavila, ali tek posle premijere, znali su da će tako doći do građana u maloj meri i da će uticaj na njih tako biti manji“.
Da bi se pritisak na novinare i cenzura smanjili, Malagurski kaže da se i na njih treba primeniti formula „kritične mase“. Određena količina novinara, ta „kritična masa“ treba da se udruži i napravi paralelnu strukturu i paralelne medije. Ti mediji bi izveštavali drugačije, iskrenije, bez cenzure, „pa čak i ako bi vlast na njihova mesta dovela svoje nove pijune, oni možda ne bi radili dobro, a paralelni mediji bi izveštavali bez cenzure i narod bi to prepoznao, prpeoznao bi istinu“.
Nije mu straono ni sukobljavanje sa sagovornicima. Kada je u prvoj epizodi svoje emisije „Revolucija“, išao u sedište Svetske banke i tamo provocirao jednu od rukovodilaca, Vesnu Kostić ispitujući je o njenoj kako kaže, „skandaloznoj“ izjavi da Svetska banka finansira promenu zakona, usledilo je njeno pismo Udruženju novinara. Optužila ga je da je falsifikovao intervju s njom.
Uprkos tome, oseća se smireno i srećno kada se izrazi kako smatra da je ispravno.
„To što nekome to smeta, mene ne sprečava da se osećam slobodno i ispunjeno“.
Na optužbe da u svojim filmovima priču prenosi jednostrano i previše prosrpski, odgvara da je i istina jednostrana.
„Nema dve verzije, nebo nije i plavo i zeleno, plavo je, tačka. Tim koji me optužuju, dao sam priliku da kažu tu drugu stranu u mjim filmovima, ali ljudi poput Nataše Kandić i Sandre Orlović su osbili da govore, i šta ja onda da im radim.“
Malagurski je za film „Težina lanaca 2“ intervjuisao Noama Čomskog, Karlu del Ponte, Olivera Stona i još neka važna imena svetske, političke i ekonomske scene. Do Čomskog i del Ponteove je kaže, relativno lako došao, ali da bi razgovarao sa Stonom, u nejmu se probudio strastven novinar koji je za potrebe intervjua čak dva puta išao do Zagreb, ne znajući da i će se intervju uopšte i desiti.
Iako se zna da novinari, režiseri i uopšte ljudi koji „diraju“ u teme koje se nekim ljudima možda i ne bi svidele, skupo plaćaju, čak i gavom, Malagurski se, kaže, ne plaši posledica, niti sudbine koje su neke njegove kolege doživele.
„Ako bi oni mene jednog dana uklonili, šta ja tu mogu da radim, čovek može sutra da se oklizne u kadi i pogine“