Слободан Јовановћ кроз живот раван филму

“Најгоре је што мислиш да можеш да издржиш”
Јовановић о послу који је њетов живот учинио равним Дантеовим круговима.

Тим речима је Слободан Јовановић почео разговор у наизглед запуштеној кући која унутра изгледа као музеј патње, борбе И одлучности. Зид окићен трофејима које нико не жели. Медаљама И амблемима постојећих И некадашњих војних И паравојних формација. Деловима униформи, застава И обележја под којима се он некада борио. Човек који је, свестан својих несвакидашњих особина улетео у свет шпијуна, преваре И патње. Човек који је оперисао од 1975 у Бејруту, кроз рат за југословенско наслеђе, да би коначно потражио свој мир у годинама после револуције 2000. године.
“У твојим годинама, ја сам видео да се разликујем, моја апатија И поглед на свет били су нешто што се у туђим очима није оцртавало. Болело је док нисам коначно прихватуо судбину да сам предодређен за најодвратње ствари које гледаш у филмовима. Мислиш да је И живот филм, мислиш да сцене пролазе…у ствари, оне су смао материал за најгоре кошмаре”.
Седећи ту И слутећи у ком смеру креће наш разговор, била сам крајње збуњена. Како човек који изгледа као професор може све ово да крије у себи? Огромна брада попут древних мудраца, црни џемпер који је ословљавао баснословну скромност, наочаре, попут некога ко је живот провео над књигом заправо скривају ране, ожиљке И бол…необрисив из мисли.
Прича, како је све почело, гледајући у зид као да је хоризонт пустиње И ратишта које се оцртавају по њему. Чврстим гласом, пуним бола, скоро И покајања, рече:
“Мој отац је познавао једног човека, ког не смем именовати, не можеш ми замерити. Он је био тихи човек из ћошка који је свима уливао помало страха, био сакривен неким велом који се нико није усуђивао да разбије. Он м је први пришао, у марту 1972, рекао ми је да га контактирам, каже, имаш прилику за нешто велико. Тада сам био заинригиран, наиван, тек ми је давдесет година било…сви смо тада у жељи дефинитивног печата на своју личност. Позвао сам га И ту сага почиње. У априлу, почела је теоријска обука, десетине књига о теорији, диверзији, говору тела, оружју…ма шта ти апдне на памет. Све је било ту. Упијао сма као сунђер, што из страха, што из интересовања. То је трајало читавих осам месеци, када сам почео да посећујем разна места, углавном на југу Србије, ради тренинга, консултација, углавном практичне обуке. Све то траје много краће него што мислиш. Тек на пољу имаш прилику да покажеш да ниси топовско месо.”
БЕЈРУТ 1975 – 1985
Погнуо је главу, као да крије оно што има да каже. Очи, скоро сузне, причале су причу без речи, али он је наставио:
“То је било то, ватрено крштење. Био сам у тиму како се то колоквијално звало, са Владимиром Камаровим, горостасом из Русије, Американцем кога смо звали Озон, иначе је био Џон Прајс И један луди Ирац, Ајдан Берн. Моја специјализација је била тихо убијање, Прајс је био снајпериста, Берн експлозиви И контакти са људима. “Тројка” је била одступање од правила, британске специјалне јединице користиле су по четири човека за тим, али ми смо били плаћеници, борили смо се под заставом онога ко је највише плаћао, а у то време, Американци су били практично одлучни да нас држе окупираним.Саботирали смо локалну милицију И паравојне лебанске формације како бисмо обезбедили напредак америчким савезницима И смирили грађански рат, чија је тек прва фаза почињала. Под нашим појасом лежи све, од намештених терористичких експлозија, до етничког чишћења…још чујем крике када заспим. То никада не напушта.”
Овде је затражио паузу И спровео ме до подрума, где је на зиду висила неколицина оружја из тог периода, свако од њих изнађало од песка, врмена И досаде људи. Свако је на себи имало неки иницијал И гравуру.
“Ове шклопоције смо покупили од људи који су требали да буду ликвидирани, али спољним каналима, спроведени у суседне државе, под нашом смотром. То је био знак захвалности, јер новца нису имали, униформе су давно бацилли, а веру уд ржаву И закн закопао је ветар. Остао је најосновнији инстикт. Преживети. Били су превисе битни, сада они предводе пола напора на Блиском истоку. “
БОСНА 1991 – 1996
“Проклетиња на Балкану. Није нам требало, свету јесте. Радио сам, оепт у старој тројци, за Американце. Таква је наша професија, Ђавола је мене неко питао да ли сма Србин, да ли је овај Муслиман или онај тамо Хрват. Радило се на систематском уништваању Југославије. Свако то данас зна. Не морам да се понавјам хиљадити пут. Исцениране гробние, политичка убиства, ратна трговина. Далеко од тога да ми је све то страно, то ми јебио ваздух тада. Од тога сам прехрањивао двоје деце, жену, од крвавог новца они су живелу у заблуди, Сада знају, њихов опрост м је значио више од сваке године под крвавом заставом плаћеништва. Дејтонски споразум значио је крај рата, али не И наш крај дужности…све до 1999. Године ми смо били кативни, било у дејствима или у непосредном фабриковању за медије или тужђе потребе.”
СЛОБОДА 2000
“Након 1999. Изгубио сма обрисе своје личности. Све сам више био у родном селу, Коштунићима, губио се у шљиварницима И алкохолу. Видео сма да пуцам по шавовима, а породица је трпела моје хирове. МОрао сам да престанем. Ист они који су ме запошљавали, сада су ми пружили руку да изађем из овог амбиса крви, јер сма био “лојалан”…како они кажу. На своју иницијативу покренуо сма процесс који је у нашим круговима познат једноставно као одлазак И имао сма довољно среће да од тада живим у тишини. Звали су ме “КОнтрола” на пољу, јер сам имао иницијативу И смелост да се нађем на путу опасности. Сада сма коначно ја у контроли, контроли свог живота. Снови ме муче, чујем давнашње крке оних којима смо зло чинили, али са тим морма да живим. То је моје бреме И казна од Вишњега. Овакав живот се ниакда не завршава, до последњегтренутка на овом свету моја душа биће распарчана, моје мисли напуштене И поглед празан. Сам сам ово одабрао, сада живим са тим”.
ЕПИЛОГ
Његов ЧЕЛични став му није дозвољавао да заплаче, иако сам видео да је на ивици тога…дошао је на крај пута, а да га нико није питао. Живео је живот о коме наивни сањају. Жива енциклопедија тајни које ми можда никада нећемо сазнати. Питање је само, по коју цену? Дао је одговор на то, кроз потресан И несвакидашњи начин, покајањем.
“Живи онако како можеш. Не тражи Ђавола тамо гд ега нема, уживај у свакодневном, уживај у обичном.”