Наполеон Бонапарта – демон или божанство

„ Ја волим моћ – али је волим на начин на који уметник воли уметност. Волим је као што музичар воли виолину из које извлачи звуке, акорде и хармонију.”- Наполеон Бонапарта

Наполеон је имао страх од мачака. Кад је имао свега шест месеци, дадиља га је извела у двориште и оставила у колевци, међутим, једна мачка је скочила на њега и то је оставило велики траг на француског војсковођу. То је добро знао и војвода од Велингтона, па је наводно у бици код Ватерлоа испред своје војске поставио седамдесет мачака које су преплашиле Наполеона, а његова немоћ деморалисала је француску војску коју је предводио, због чега је изгубио битку.

Наполеон Бонапарта рођен је на Корзици 15. августа 1769. године, као друго од осморо деце у породици нижег италијанског племства. Био је генерал у Француској револуцији, а након тога први конзул Француске Републике, али и самокрунисани цар Француске.

Наполеонова породица је имала велики утицај на његово одрастање и живот. Отац Карло Бонапарта био је адвокат и представник Корзике на двору Луја XVI. Највећи утицај на Наполеона је имала мајка Марија Летиција Рамолино. Она је чврстом дисциплином обуздавала Наполеона и прикривала његове слабости и поремећаје. Наполеон се женио два пута. Прва жена му је била Роз де Боамо, односно Жозефина, како ју је он самовољно назвао јер је био склон томе да ради све како му је воља. Развели су се 1810. године јер нису имали заједничке деце. Те исте године Наполео је оженио Марију Луизу Хабзбуршку. Са њом је имао сина Наполеона II Бонапарту којем је наденуо надимак Орлић. После пораза 1814. године жену и дете више никада није видео.

Наполеон Бонапарта је био вишеструко наследно оптерећен. У његовој психичкој личности се препознаје неуропата и епилептичар, али и психопата са разноразним поремећајима. Нема података о даљим прецима, али се зна да је његов отац био поприлично интелигентан, али алкохоличар, интригант и преварант. Мајка му је била одлучна, озбиљна и славољубива. Сестре су му биле бестидне, а поготово Паулина која је била изузетно луцкаста, аморална и полно изопачена. Лисјен Бонапарта, Наполеонов брат, био је интелигентан и радио је у служби код брата, али је његова саможивост надвладала братске односе.

Паулина је била веома присутна у Наполеоновом животу. Она је запала у родоскрвнуће са својим царским братом Наполеоном, била му је дугогодишња љубавница, али и подводачица. Њену изопаченост је прва открила Жозефина, а један мемоариста је написао „ ниједна жена после жене императора Клаудија није толико злоупотребљавала дражи свога тела као Паулина“.

Без обзира на њихову природу, Наполеон је својој браћи и сестрама, када је постао цар, доделио титуле и области на управљање. У Наполеоновој раној младости показивала се неуропатска конституција. У војној школи је након изречене казне добио јак нервни напад због ког је био ослобођен казне. Како је сазревао напади су се понављали, били су праћени грчевима, повраћањем и плачем који је био веома обилан и дуг. На растанку са Жозефином 1806. године је веома дуго плакао без престанка, а исто тако је плакао и 1808. године када је Жозефини први пут саопштио да жели развод.

Патио је од честих главобоља при промени времена. Био је осетљив на хладноћу због слабог периферног крвотока, па је собу загревао све до јуна. Имао је такође и алиурофобију, то јест страх од мачака. Повремено су га хватали и мишићни тикови у виду грчења и трзања десног рамена и усана с лева на десно. При нападу беса грчили су му се мишићи листова на ногама, а овај тик се помиње и у Толстовљевом роману „Рат и мир“.

Епилептички напади су га сустизали углавном ноћу. Први напад је обелоданила његова љубавница, 16-годишња госпођица Жорж. Она је у постељи спазила обезнањеног Наполеона, након чега је када се освестио он госпођицу Жорж протерао у Петровград, обучену у мушко одело и било јој је забрањено да прича шта је видела. Други ноћни напад је госпођа Ремиза записала у свој бележник рекавши да је Наполеон имао јак или нервни напад или епилептички напад и да је забранио Жозефини да прича о томе. Трећи напад се догодио у Стразбуру. Грчио се и ишла му је пена на уста, бацао се по поду у грчевима који су доста дуго трајали. Забранио је причу и о том догађају. Имао је и један епилептички напад у виду делиријума где је, како каже, видео како му медвед скаче на груди и хоће да му ишчупа срце.

Урођена телесна грађа му је дала подлогу за његово стваралаштво, темперамент и менталитет. Поглед на свет му је почивао на вери у бога, али у свог бога. Веровао је у своју „ звезду“, јер је сматрао да му је бог наклоњен. Његова вера је уствари била фатализам и сујеверје. Стално је био у контакту са пророчицама и врачарама, како би му повратиле душевни мир. При доласку на власт његов фатализам и сујеверје су се помешали са скептицизмом. Вера у бога му је била лишена етике. Његова рођена сестра Паулина говорила је отворено да живи са братом и да ће се венчати са њим. Он је био свестан своје аморалности и трудио се да је оправда. Изопачена етика, изопачила му је многа гледишта. Био је уображен и оспоравао је ауторитете. Ноншалантно је показивао своју грандоманију.

Његово понашање се испољавало неуравнотежено и у крајностима, био је добар или зао, благ или љут, неустрашив или кукавица. Послугу је љубазно поздрављао, али им је и делио шамаре. Умео је да удара и да добија нападе беса у круговима са државним чиновницима, у тешким ситуацијама се лупао песницама по глави или се ваљао по земљи. Када се налазио у опасности био је неустрашив, али када га је народ пропратио дуж пута погрдним узвицима био је збуњен и није знао да се брани.

Због епилепсије Наполеона је пре времена издала снага и захватила старачка телесна и умна немоћ. Сам је написао да је изгубио веру у своју звезду и да је због тога изгубио код Ватерлоа. Био је веома поносан човек и веровао је да је изнад цркве и због тога је одлучио да сам себе крунише. Био је добар стратег и војсковођа. После победе код Аустерлица најбољим војницима поделио је два милиона златних франака, удовицама је дао трајну имовину, а деца погинулих су добили ту част од њега да могу да додају својим именима и име Наополеон.

Лекарима је представљао и демона и божанство. Умире 1821. године, на острву Света Јелена, према мишљењу тадашњих лекара од рака желудца као и његов отац. Касније се долази до неких доказа да је Наполеон отрован арсеником, али такође и да је умро од сифилиса.

Неки га сматрају бескрупулозним тиранином и милитаристом чија је спољна политика доводила до крвопролића и пустошења која се нису поновила у Европи до доба Адолфа Хитлера. Али са друге стране цене се и његова дела на пољу унутрашње политике. Допринео је развоју европске економије и културе, донео је низ либералних реформи којима је старо феудално уређење постепено замењивао модерним капитализмом оличеним у његовом законику познатом као Code civile.

„ Ја сам понекад лисица, а понекад сам лав. Цело умеће владања лежи у томе да знаш када треба бити једно, а када треба бити друго.” – Наполеон Бонапарта