Понорница рокенрола

Млади рок бенд Стејн недавно је победио на фестивалу рок музике захваљујући гласовима публике. Такмичење је огранизовао Срба Суботић у београдском клубу Вртоглавица са жељом да промовише српске бендове.

Гитариста Иван Љубичић је са још једним другом оформио победнички бенд али је, за разлику од њега, и дан данас у њему. Име бенда преведено са енглеског значи мрља, а управо њоме желе да прекрију све хибридне жанрове који су запосели српску музичку сцену. Ипак, њихов циљ не познаје државне границе.

Њихови малобројни, али верни, слушаоци Ивана сматрају несвакидашњим талентом. Инспирацију проналази у другим жанровима. ,,Звучи лудо, али углавном слушам оно што иначе не слушам. Волим Нину Симон, она нема тврд звук, код ње су ми занимљиви инструменти, поготово клавир. Када бих слушао само Еј-Си-Ди-СИ, звучао бих само налик њима и ниједна песма ми не би била аутентична. Можда ће звучати чудно, али Бетовенова Месечева соната ми је подлога за активно слушање музике. Пустим је, легнем на кревет и затворим очи.“

Вежба или, како воли да каже, тренира, четири сата дневно, прескаче само када има температуру и то само зато што није добро због зглобова. Првих годину, две дана комшије су се жалиле, али има обзира па та сатница никад не улази у кућни ред. Увек свира оно што не зна, загрева се 45 минута, два и по сата посвећује техничким вежбама, и увек оставља пола сата за игру на гитари јер тада дођу нове ствари. Нема једног идола: ,,Гледам да од сваког узмем оно што мени треба. Свако има добре и лоше стране. На пример, Џими Пејџ из Цепелина. То је бенд који има један бубањ, један бас, једну гитару и један вокал. Не постоји пратећи вокал. Свако ради свој посао. Тај бенд звуучи као да свира оркестар и то је зато што је свако добар на свом инструменту. На Пејџа се угледам из разлога што је једна гитара успела да покрије тако широк спектар, али оно што ми се не свиђа код њега је што је неозбиљан у техничком погледу што не подржавам. Има много ситних грешака, његову мртву жицу доживљавам као неодговорност према вежбању!“

,,У бенду нико није главни. Имамо главног на бини, певач Никола је вођа наступа. У принципу се око свега договоримо. Рецимо, у нашој последњој песми је убачен мој соло на ком су они инсистирали а ја сам, једноставно, пристао да буде како они кажу. И сада сматрам да ми је то најбољи соло до сад и композиционо и музички“.

Гласан смех праћен кашљем је наступио након питања шта имају ново да понуде. ,,Не постоји ново, само другачије. Нас сврставају у рок пошто он данас покрива много више хибридних жанрова него раније. Ми смо, у принципу, у том жанру али ако пажљиво послушате, јасно је да нас нећете сврстати у чист рок.“
Мисли да се цео свет заститио звука гитаре као главног инструмента. То је већ све преслушано и оставља мало места за нешто ново. Бендови ’70-тих су померали свет без обзира на то што су су били слабијег квалитета него данашњи. Тада није могао свако да свира, да купи гитару, а камоли да сними песму. Данас не постоји рок химна јер највише што може да се задржи у ушима траје недељу дана, а онда медији форсирају потражњу за новим хитом. Некада је, уз мање напоре, било могуће направити песму која би трајала вечно ,,На пример:, Бајагина Тишина. Строфа, он исприча нешто, иде риф, строфа, риф а сви се секу. Проблем је што данас милион људи прави добру песму а пре 30 година је то радило хиљаду људи, ту реклама има пресудну улогу. А реклама кошта.“

Да ли је једини начин онлајн промоција? Иван каже да није, али је највећа вероватноћа да ће се тако глас далеко чути био он добар или не. ,,Постоје издавачке куће које су разрадиле тај посао до најситнијих детаља и цака. Људи који рекламираји и пласирају нове музичке звезде су професионалци. То је озбиљан бизнис. Велики број песама сам Jутјуб препоручи. А ко стоји иза тога? Ретко коме падне на памет.“

У савремено доба, један вид представљања публици су музичке емисије забавног карактера. Међутим, Иван за њих има само једну реч: смеће. Не би допустио свом поносу да га неко некомпететан оцењује и не би продао свој став да би стекао неколико прегледа на интернету. Последица тога је што су они ти који морају да се обраћају власницима клубова за свирке.

Цени нове жанрове, али остаје доследан свом позиву. ,,Иако волим традиционално извођење музике, електронска може да уради нешто много више, то је њен главни адут. Много је лакше изманипулисати електронском музиком него традиционалном. Шира је публика, али има и много више извођача, у традиционалној музици је сужен број извођача али је сужена и публика. Тренутно ме електронска музика не интересује јер не желим да куцам музику, желим да је свирам. Два различита човека могу да откуцају и направе идентичну музику, а у традиционалној музици, једна иста песма ће другачије звучати у зависности од извођача. То је чар али је мало људи који то цене.“

Слабу посећеност на свиркама у потпуности прихвата и разуме. ,,Зашто би неко долазио на свирке? На пример, неко воли Колдплеј и замислите да они наступају у Арени сваке недеље. На колико наступа би једна особа ишла? Људи иду у барове и клубове због провода, не првенствено због музике. Људи су сумњичави, не желе да иду на нечије наступе ако претходно нису чули неколико песама. А ту је и чињеница да једну песму десет хиљада људи пева из десет хиљада различитих разлога, зато бих највише волео да нас неко слуша јер се ту проналази. Може то бити широко, али и не мора. Ко год се проналази, било због ритма или само због мелодије.“ Или можда зато што је неко заљубљен у извођаче? ,,Ни то ми не би сметало“ (смех).

Воли да тражи себе на концертима али се нерадо ухвати у улози критичара. Тако оцењује да је Смаков концерт на Ушћу био бољи од Гилановог у Сава центру. ,,Они живе за тај дан и дају све од себе, чак и више од својих могућности, за разлику од Јана који има много наступа месечно и нормално је да не даје свој максимум на сваком извођењу. Публика остане очарана именом а разочарана наступом. Увек може да се препозна кад неко ради нешто из срца, а неко из интереса.“

У последњих годину дана, као бенд су снимили 4 песме у студију, вежбају сваке недеље и испод тепиха имају много песама које чекају боље услове. ,,Колико год звучали неозбиљно, ми се озбиљно бавимо тиме. За родитеље је то хоби, али за нас је то нешто примарно. Ја прво вежбам па тек онда учим. Можда ћу од тога зарадити ако будем отворио школицу гитаре али тренутно не видим неки већи извор прихода од самог свирања.

Сматра да се може направити квалитетна песма само ако се то првенствено ради због себе, а не због пара. То нас је довело до питања да ли би пре би био део Смака или Јан Гилан?
„Не, не, не. Желим да будем део Стејна.“