У ШАЛИ, ПА ОДВАЛИ! …или шта се дешава са српском девојком када постане претерано радознала?

 

Једини предмет који се изучава у свим разредима основне и свим разредима средње школе јесте српски језик и књижевност. Чак и летимичним прегледом садржаја читанки [1] које се користе у школама, лако се може увидети да народна књижевност (пре свега, лирска и епска поезија, али и народне бајке, приче, легенде, кратке умотворине и сл.) заузима велики део програма. Дакле, школство, прописујући и одобравајући такве програме, поручује да је народна књижевност нешто важно на шта треба обратити нарочиту пажњу.

Оно што бих у првом делу текста желео да покажем је једна општа слика жене у народној књижевности заступљене у читанкама. Претпоставка од које полазим је да женски ликови не постоје као индивидуе – дакле, одређивање женских ликова постоји само у односу на мушке. Женски ликови постоје само као допуне мушких (љуба/прељубница, мајка, сестра и сл.). Додуше, постоје и текстови у којима се то не ради сасвим експлицитно, као што је рецимо песма „Српска дјевојка“ (која се појављује и у читанци за 5. разред основне школе и у читанци за 1. годину средње школе, а доста је познатија под именом „У Милице дуге трепавице“). Међутим, и у случају те песме се (која је сасвим згодна као нека врста манифеста – чак јој је и сам назив добар за то) у интерпретацији тј. питањима која се налазе иза текста [2] јасно одређује ко Милицу девојку гледа и ко је одређује као исправан модел – тај поглед је, свакако, мушки. И притом постоји тај наслов који упућује да та Милица, идеалан модел рационалне девојке која за себе каже:

 

„Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра,
Нит’ сам вила да, збијам облаке,
Већ ђевојка, да гледам преда се.“

 

jесте не тамо нека Милица, било која девојка која је, ето, лирском мушком субјекту симпатична, него да је она српска дјевојка. Дакле, имамо модел који можемо тумачити на два начина – један је да су све српске девојке као Милица, а други је (вероватнији, јер је у колу са Милицом ваљда било још српских девојака) тај да би све српске девојке требало да буду као Милица. Дакле, ову песму у том смислу зовем манифестом позиције жене у народној књижевности – она даје матрицу која се после различито учитава у другачије контексте.

Лепеза женских ликова је широка, али се неколико позиција намећу као доминантне. То су пре свега: жена јунака, мајка јунака и сестра јунака (ово јунака важи за епску поезију, али ове породичне корелације су углавном најприсутније и у осталим подгрупама народне књижевности). Изразито јак патријахални модел (доминантни оквир у овој књижевности) ствара атмосферу у којима лик супруге може бити и позитиван и негативан, за разлику од сестре и мајке. Љубав сестре према брату и, нарочито, љубав мајке према детету је нешто што се изузетно ретко доводи у питање – дакле, породица у смислу крви (мајка, сестра) је много јача него породица у смислу избора, договора, далеко било љубави (супруга).

Међутим, оно што је дефинитивно заједничко свим типовима женских ликова је припадање приватној сфери у дихотомији јавно/приватно [3]. Примера за то је сијасет. Навешћу само неке од њих. Рецимо, у песми „Цар Лазар и царица Милица“ главни женски лик, царице Милице, покушава да бар једног од своје браће убеди да не оду у Косовски бој (у сигурну смрт), да остану са њом у Крушевцу – што јасно казује да је женска страна преовладана емоцијама, дакле тековинама приватног, за разлику од браће која су свесна обавезе јавног које им налажу да треба да ратују. Сличан нерационалан начин понашања, назовимо га породично-емотивни, срећемо и у тужбалици „Највећа је жалост за братом“[4]. Да је у тој песми главни лик био мушки (Бошко Југовић или Ђурђе господар, већи или мањи јунак, није важно), а не млада Ђурђевица (која чека мужа, девера и брата – недостајуће међу јунацима) можда бисмо сазнали да је највећа жалост за Косовом, изгубљеном територијом или слободном трговином – овако, имамо увид у девојчин свет у коме је губитак брата највећа жалост, дакле, крах приватног, а не јавног. И у песмама веселијег карактера, као што је шаљива посленичка песма „Наджњева се момак и девојка“ (која се ради и у 5. и у 7. разреду) девојка привидно односи победу (победу која се од ње не очекује [5]), међутим та победа је у домену шаљивог – девојка је бољи радник од момка, он мамуран не може устане, а она ситан везак везе. Тешко је у народној песми замислити супротну ситуацију у којој момак не може да се пробуди, док девојка рецимо са неким трговцима уговара продају жита које су јуче жели – то би већ био атак на простор јавног у коме нема наджњевања, у коме се зна ко је доминантан. Овако постављени, женски ликови, савладани емоцијама (као и Миличина мајка у песми „Смрт мајке Југовића“ или Косовка девојка у истоименој песми) увек губе на рационалности и, премда честите и мудре колико једна (српска) девојка може бити, увек се доимају интелеткутално подређене мушкарцима. Кључ је у томе што оне нису интелектуално подређене зато што је одређени женски лик такав у односу на одређени мушки, него зато што су жене заробљене у оквиру приватног дискурса и не могу да се искобељају из њега – њихова је природа да буду такве, нерационалне и вођене искључиво емоцијама и нагонима.

 

Међутим, текст којим желим посебно да се бавим је народна прича/бајка „Немушти језик“ (налази се у програму за 8. разред основне). Подсетимо се радње у кратким цртама: чобан избави змију из пожара, њен отац, змијски цар му да необичан дар – немушти језик (способност да разуме животиње) под условом да никоме не сме да каже да има ту способност, иначе ће умрети; чобан се користи својим даром кроз неколико ситуација у којима постаје најбогатији човек у округу. Међутим, завршни део текста је проблематичан. Погледајмо како изгледа тај одломак:

 

„Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: „Хајде брже! што си остала!“ А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.“ На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита за што се насмеја. Он јој одговори: „Ни за што, само онако.“ Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже за што се насмејао. Он се стане бранити: „Прођи ме се, жено, Бог с тобом! што ти је? не знам ни сам.“ Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше нањ да јој каже за што се насмејао. Најпосле јој човек рече: „Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.“ Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу па каже жени: „Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за што сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети.“ И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече жени: „Донеси један комад хлеба те подај томе псу.“ Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас не ће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо несита! теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стаде срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири.“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.“ Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!“ И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се смејао.“

 

Овај део је проблематичан из неколико разлога. Први и најочитији је постојање насиља над женама које се представља као пожељан и логичан модел понашања. Међутим, оно што је интересантно је када је и зашто дошло до насиља. Наиме, ако се за тренутак одмакнемо од унутрашње логике ове приче (која је, иначе, сасвим лабава – од класичних бајковитих мотива дође се до малтене рецепта како жене треба држати под контролом), видимо да је питање због које жена бива кажњена сасвим логично. Дакле, муж се насмеје грохотом, жена га сасвим рационално упита зашто, а он даје одговор да не може да јој каже јер ће у супротном умрети. Иако се ради о, барем делимично, бајци, тешко је замерити жени коју такав одговор није задовољио. Међутим, ова жена искаче из модела који је њој намењен – она треба да буде увек потенцијално уплашена и потенцијално уплакана жена која ће упијати сваку реч свог мужа (господара). А шта наша анти-јунакиња ради? Она поставља упорно питање зашто јер је образложење које је добила напросто будаласто. Оваквој анализи би се могла замерити деконтекстуализација тј. извлачење чињеница из бајковитог контекста; међутим, верујем да би тај аргумент био невалидан јер је сам текст својим крајем (који искоришћава бајковиту поставку за стварање једне женомрзачке приче) дао легитимитет таквом читању. Дакле, да упростим – ако после фантастичног почетка у коме један чобанин добија немушти језик на дар од змијског цара долази расплет у коме тај чобанин пребија жену која му се не покорава беспоговорно, онда је сасвим могуће поставити и (екстремно) питање зашто је и смрт чобанина представљена као најстрашнији могући расплет, а пребијање његове трудне жене није? Симптоматично је када жена бива кажњена – жена бива кажњена када почиње да се служи средствима која нису њој намењена, када почиње да се служи разумом, када уместо уобичајених средстава приватног преузме уобичајене методе јавног сектора. Замислите обрнуту ситуацију. Бошко Југовић у песми „Цар Лазар и царица Милица“ каже својој сестри која га моли да остане у Крушевцу са њом:

„Иди, сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
Гле страшивца, Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети.“

Овде из Бошка Југовића проговара језик мушке рационалности и логике у народној књижевности (да ли је рационално за крст часни крвцу прољевати сада није тема, но, имам порив да нагласим да изричито мислим да није то није рационално). Можемо ли замислити да је Милица рекла Бошку да ће млада умријети без брата, да би Бошко одлучио да остане? Наравно да не, Бошко је оставља са највећом жалости за братом. Или, још теже, можемо ли замислити да Милица узме мотку којом ће пребити брата, а њему после тога више никада да не падне на памет да пита зашто је морао да остане у Крушевцу са њом? На ово је чак и излишно одговорити.

Други, још проблематичнији део овог текста је у тумачењу које се налази у питањима у читанци. Наиме, питања која се односе на крај приче гласе овако:

„Посматрај завршни део бајке. По чему је он необичан? Како се разликује од типичног краја бајке? По којим својим карактеристикама се завршни део Немуштог језика претвара у шаљиву приповетку? Уочи преломну тачку фантастичног и хумористичног у тексту и образложи је.“

У тексту „Смех и сузе српског образовања: родни и етнички стереотипи у читанкама за српски језик и књижевност у основној школи“ Ане Коларић (објављенoм у часопису „Реч“, но. 76/22, 2008.), ауторка се једним делом бави и овом бајком и сасвим исправно уочава: „Ауторке читанке истичу шаљиви (?!) тон краја бајке. Шта је ту шаљиво? Последња реченица свакако није. Онда преокрет којим се бајка разрешава? Чобанин узме батину и пребије трудну жену, у „највећој радости” – смешно? Можда насиље понекад и јесте смешно. Или ефектно. Или узнемирујуће када, на пример, помера границе усвојених моралних представа о добру и злу. Међутим, ауторке читанке мисле баш на хумористичан крај ове бајке – то јест пребијање жене. То је насиље над књижевним текстом, и ђацима – и није смешно.“ Дакле, у интерпретацији овог текста не постоји никакав отклон према томе што се (из небитно какавих бајковито-фантастичних разлога) дешава насиље у породици. И у читанци за I разред средње школе (истина, једном старом издању из 1991. године, ауторке су Љиљана Николић и Босиљка Милић – у новијим издањима ове бајке нема; међутим, следећи навод сматрам искористивим зато што је традиоционализација и својеврсни патријархат revival који се дешава нашем како школском систему, тако и целокупном друштву процес који траје прилично дуго) тумачење је врло слично:

 

„Какав неочекивани и духовит преокрет садржи поента приче? Од кога је човек, захваљујући немуштом језику, сазнао како треба да поступи?“

 

Дакле, отклон према насиљу апсолутно не постоји – напротив, човек (не каже се мушкарац, него човек, тиме упућујући да је жена, ваљда, део намештаја, а не човек) је тако требало да поступи. Не би требало да постоји контекст у коме би чин пребијања (трудне) жене могао бити морално оправдан, али у нашим читанкама и то је могуће. Жртва насиља је заправо крива (због своје радозналости, је ли) и, суштински, негативан лик [6]. У већ поменутом тексту Ане Коларић на тему женине радозналости се каже: „Сувишно је питати: да ли је у реду да ауторке – очекивали бисмо, едукаторке – закључе секцију питања за анализу сугерисањем да је насиље с краја бајке – смешно? Можда се као одбојна може узети упорна женина радозналост (која нема везе са проницањем у тајне природе и света, нити са истином и научним сазнањем [7]), и по цену живота свога мужа, па је то оправдање за чобаниново насиље. Ако је тако, онда се од претпостављеног читаоца очекује да се поистовети са мушким ликом у бајци и буде његов саучесник. Како с временом појам имплицитног читаоца престаје да буде родно неутралан, треба скренути пажњу на то да је поистовећивање наметнуто како дечацима тако и девојчицама. Одакле следи да је девојчицама „сугерисано” не само да се идентификују са насилним понашањем главног јунака већ и то да се унапред припреме да оправдају породично насиље ако и када се с њим сусретну.“ Дакле, породично насиље је оправдано шаљивим обратом. Чобанин узима мотку у руке и пребија сопствену жену, по глави, по лицу, по ушима… А деци у школама се сугерише: „Нек ти уши стално звоне, слушај форе и фазоне!“ Фора насиља и фазон прећуткивања.

Као што је речено на почетку текста, српска књижевност и језик је једини предмет који се изучава све време у основној и средњој школи. Дакле, систем тиме сугерише да је тај предмет нешто важно чиме се треба бавити и кроз бављење њим, стицати одређене вредности. Колико је јак утицај народне књижевности и вредности које се у њој промовишу, показује и недавна анкета коју је Хелсиншки одбор у Србији вршио међу средњошколцима [8]. Резултати су поражавајући (показују висок степен присуства етничких, родних, сексуалних и других предрасуда), али сасвим јасно се може успоставити веза са оним о чему је било речи у овом тексту. Неки од резултата су:

 

„Став типичан за испитивање традиционализма – „Породица и брак су светиња“ подржало је 77 одсто средњошколаца, а висок ниво традиционализма показује и то што 30 одсто ученика подржава став „Жена је испуњена једино кад постане мајка“, али се, ипак, 80 одсто испитаних слаже да мушкарац треба да се укључи у родитељство. Абортус је осудила половина упитаних ученика, а неки сматрају да је само мушкарац тај који може да одлучује о абортусу. Да „жене повремено заслужују батине“ оценило је 10 одсто испитаника, али ипак 60 одсто њих свесно је да је насиље у продици велики проблем и било је спремно да такав случај пријави.“

 

Дакле, неки непоправљиви релативизатори и квази-оптимисти би могли рећи да је одлично што чак (?!) 60 процената ђака мисли да је насиље у породици велики проблем, међутим, мислим да је доста аларамантније запитати се откуда у Србији у 2011. години 10 процената младих људи (између 15 и 18 година) који мисле да жена повремено треба да добије батине? Мислим да би одговор требало тражити и у народној књижевности која се изучава у школама. Народна, за разлику од ауторизоване књижевности, има једну специфичну снагу. У њој је садржано искуство векова, народно биће, све те звучне и отрцане фразетине којима се традиционалисти служе да докажу да је народна баштина нешто што је део свих нас, нешто што се преноси са колена на колено, нешто без чега наш идентитет не би постојао. Колико год било тешко признати, они су у праву. Јер ако 2011. у једном истраживању 77 одсто просечних средњошколаца поручује да су породица и брак светиња, а 30 одсто да је жена испуњена само као мајка (гурање жене у приватну сферу и даље, непрестано, траје), онда се долази до закључка да накарадни односи који владају у народној књижевности (и даље) обликују и утичу на стварност у којој живимо. Ако се ствари не почну критички сагледавати, немојмо се чудити што ће сваки десети школарац кад порасте с времена на време да својој жени продаје горепоменуте форе и фазоне које, између осталих, научио и од чобанина из Немуштог језика.

Дођи, драга, била си претерано радознала и безобзирна! Иако си већ добрано на једином путу на коме жена може бити испуњена, дођи да ти батином неочекивано и духовито преокренем фацу и разбијем главу.“

 

 

[1] – У тексту су коришћени наводи из уџбеника По јутру се дан познаје – читанка за V разред основне школе, ауторки др Љиљане Бајић и др Зоне Мркаљ у издању Завода за уџбенике и наставна средства (треће издање, 2004. година) и Читанка за VIII разред основне школе, ауторки др Љиљане Бајић и др Зоне Мркаљ у издању Завода за уџбенике и наставна средства (друго издање 2007. година)

[2] – „Откриј чијим очима је сагледана Милица. – Прати мноштво знакова којима се наговештава младићев однос према Милици.“ Место на коме се први пут појављује младић. У песми лирски субјеката одређује заменица ЈА. Притом, не заговарам могућност читања ове песме у контексту истополне љубави (зато што би то била деконтекстуализација), него само указујем на то што аутори нарочито наглашавају да је Милица сагледана мушким очима и у тим мушким очима она је идеалан модел – „У песми је дат Миличин портрет, којим се сликовито износи њена посебна лепота. Лепота лица и појаве у песми удружена је са честитошћу и мудрошћу девојке, Са свога становишта просуди о оваквом колективном мишљењу у песми“, речи су којима се завршава интерпретација.

[3] – Дихотомија јавно/приватно је античка категоризација. Јавно подразумева учествовање у грађанском животу, бављење политиком и слично, док се приватно односи на вођење домаћинства, као и на читав емотовно-телесни живот који укључује бављење љубављу, сексом и сл. Мушкарци, као слободни грађани, партиципирају и једном и у другом (мада, превасходно у јавном), док за жене остављена само сфера приватног. Америчка теоретичарка Ирис Мерион Јанг, тумачећи дела Џорџа Мосеа и Роналда Такакија, говори о овој дихотомији као методу стварања јединственог мушког грађанства у америчком друштву: „Бијели мушкарци из грађанске класе замислили су републиканску врлину као углед. Угледан је мушкарац био рационалан, суздржан и моралан, није се препуштао осјећајима, страсти и жељи за луксузом. Угледан је човјек поштен, уман и поштовао је друштвена правила. У тим културним предожбама, тјелесни, сексуални, нејасни и неуредни аспекти живота приписвали су се и данас се приписују женама, хомосексуалцима, црнцима, Индијанцима, Жидовима и источњачким народима.“

[4] – Песма не постоји у читанци, али постоји у лектири.

[5] – Да се таква победа не очекује од девојке, видимо у питањима иза текста у читанци. „Кога у надметању очекујеш као победника? Како се то десило да је девојка победила, а младић изгубио?“ Даља интерпретација указује да се у нашем народу изузетно цени рад; међутим, ако песму читамо у ширем контексту народне књижевности, схватићемо да, иако се рад номинално веома цени, најцењенији ликови нису радници него витезови, јунаци, цареви, краљеви и други њима слични јунаци. Од појединачних женских ликова најцењеније су Косовка девојка, царица Милица, Мајка Југовића, мајка Јевросима, дакле, ликови који су своју пуну афирмацију доживели зато што су биле верне љубе, добре сестре и вољене мајке истих тих јуначких мушких ликова.

[6] – Ако тумачимо народну књижевност онако како то читанка и образовни систем уопште налажу, схватићемо да постоји једна линија женских ликова на којој би на позитивном крају стајали Мајка Југовића, Мајка Јевросима, царица Милица, Ђурђевица млада, Косовка девојка и сл. док би на крајње негативном полу стајала нпр. „куја“ Видосава из песме „Женидба краља Вукашина“. Лик чобанинове жене из „Немуштог језика“ негде је између (мада је ближи негативном полу, заједно са рецимо љубом Бановић Страхиње). То је она врста полу-негативног лика који не ради промишљено зло (као поменута Видосава), већ је то лик који повлачи лоше потезе због слабости и несталности своје женске природе.

[7] – Овде ауторка реферира на опис чобаниновог односа према сазнању који налазимо у интерпретацији текста у читанци за 8.разред.

[8] – http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2011&;mm=10&dd=23&nav_id=551704