Metallica и ја – High School Musical

 

Трамвај број седам клапара ка Новом Београду. Изузетно је топло. Пријатељ и ја стојимо на средишњем делу. Претресамо неке мучне теме. Ко би рекао да се овај смркнути двојац упутио на концерт године, како је најављиван ових дана у медијима, који ће одржати познати амерички heavy metal састав Metallica? Нико то не би рекао по нама, outfit нам је потпуно неметалски, готово смо никакве металике. Какве металике, шта то причаш, Марјановићу? Па, не знам како у другим крајевима наше отаџбине, али у Ужицу граду (малом Цариграду) Metallica је постала синоним или, боље речено, заменила је именицу метал (у свим својим power, heavy и осталим trash облицима) у некој обичној, свакодневној употреби код света који баш и нема везе са поп културом. Сећам се, ходаш школом, нарочито основном, обучен прописно (мајица са апликацијом бенда, мартинке, војничке панталоне, ланци и тако на ту тему) и не тако ретко неки те мајмун приупита Јеси ти нека металика?

 

Како било, возе се даље два неприкладно одевена власника (морам приметити, прилично скупих) карти за вечерашњи концерт. Коначно излазимо из трамваја, као из какве утробе паклене металне животиње – сасвим сажвкани, мој пријатељ измучен желудачним проблемима, ја главобољом. Цео дан смо се премишљали да ли да идемо или да не идемо, али поседовање карте те некако стави пред свршен чин и иако ниси Metallicu озбиљно слушао сигурно од, рецимо, другог разреда средње школе – осетиш онај концертни неиздрж (кајаћу се кад после будем гледао репортажу на ТВ-у, је ли). Чекамо трећег другара који иде са нама на концерт и код кога су заправо и наше карте. И даље смо утучени. Он напослетку долази, знатно ведрији од нас, носећи у руци лименку пива. Обавештава нас да је и нама купио по Јелена, да ће их сад извадити из ранца – а нас двојица, као да није довољно што нисмо металике визуелно, још и пиво одбијамо, вадећи се на болове у трбуху односно глави. Ипак, наш френд је толико усхићен због концерта да и нама мало диже расположење и буди барем неку радозналост залудних интернет фрикова оличену у дилеми а баш ме занима да ли ће променити сет листу у односу на синоћни концерт у Прагу, баш сам на Нету гледао шта свирају. Са преузетом картом у руци, настављамо ка улазу. На карти је цртеж змије која се налазила и на омоту албума Metallica (знатно познатијем под незваничним називом Black album) – заправо, вечерашњи концерт је у склопу турнеје на којој бенд обележава двадесет година од изласка свог комерцијално (а и, вероватно, уметнички) најуспелијег албума. Чињеница да су људи толико усхићени због турнеје на којој се промовише двадесет година стар материјал говори и о томе колико је Black албум велики, али и о томе колико последњих година се Metallica и не може баш похвалити ни честим, а ни добрим албумима. Можда је ствар до мене (заправо, сигурно и да јесте, барем делом – нисам никакав метал фан, само површни познавалац канонских бендова, са мало већим интересовањем за Metallicu, Iron Maiden, Motorhead и можда још пар група – ипак, моји музички интереси одавно више не станују на тешкометалној планети), али последњи албум Death Magnetic напросто нисам могао да преслушам. Покушао – али не може. У сваком случају, без обзира на овај лексиконски испад, три прилике настављају да се пробијају ка концертном простору. 

Пролазимо читав низ контролора – будући да немамо бомбу, пушкомитраљез, килограм хероина, печено пиле или, не дај Боже, флашицу са водом, окарактерисани смо као легални посетиоци концерта. И даље је јако вруће. На бини још увек нема ни предгрупе. Одлазимо до шанка да купимо воду. Мислимо да је боље да сад купимо флашицу или две, да имамо за после – незгодно ће бити и дисати касније, а камоли се пробијати до шанка. Пошто бивамо обавешетни да се вода сипа у чашу, а не даје у флашицама (ваљда из озбиљне предострожности да би неко са удаљине од педесет или сто метара могао пластичном флашом спуцати Jamesa Hetfielda у главу – опреза никад доста!) – пристајемо на тај дил. Шанкер сипа воду у пластичну чашу и изговора кратку, али пљачкашко слатку реченицу Сто педесет динара. Сто педесет динара за чашу воде! Узимамо воду и одлазимо од шанка, псјући организатору бар сто педесет чланова уже и шире фамилије. Шта ћу ако ме буде болела глава током концерта, како да попијем овај кафетин, сикћем деда Ја, а деда Мој најбољи пријатељ се жали и маше неким прашком што му сређује узускопижђени желудац.

 

Утом на бину излази Machine head (што је јасан знак да смо прескочили наступ првог бенда, Gojire, претпостављам на обострану радост – моја добра пријатељица их слуша, једном сам крстарећи виртуалним дуњалуком званом Интернет чуо седамнаест секунди неке њихове композиције и схватио да два смо света различита). Не знам да ли су машиноглавци име добили по имену плоче Deep purplea, али сам потпуно сигуран да ово што они свирају мене нимало не занима. Не само што не знам ниједну њихову песму, него нисам сасвим сигуран ни када једна почиње, када се друга завршава, а није да се нешто специјално и трудим да разазнам. Испред нас је већ пуно кошаркаша, одбојкаша и осталих бандераша, те се ми изгубљени око 175-ог центиметра углавном ослањамо на видео бим на коме се смењују неке потпуно иновативне и до сада никада у метал свету виђене слике костура са натписом Machine head. Елем, као што свему долази крај, долази и наступу предгрупе. Моји пријатељи још увек страхују да није дошло до промене у распореду предгрупа, па сад треба да наступи та Џогира, како неко погрешно назва Gojiru. На бину излазе техничари и намештају инструменте. По звуку, како јачини, тако и квалитету, јасно се чује да се не спрема наступ предгрупе. Ово је звук за звезде вечери.

 

Нешто после девет сати, гасе се сва светла и на видео биму се емитује инсерт из класика Sergia Leonea Добар, лош, зао. У питању је чувена сцена на гробљу (сцена која, узгред речено, призива изглед омота албума Master Of Puppets) уз коју се чује The Ecstasy Of Gold, тема Ennia Morriconea. Недуго затим, на бину истрчавају момци… Момци, my ass, господа у пристојним годинама из звезданог ансамбла. Човече, како је Hetfield остарио, коментарише мој пријатељ. А и ми смо, рекао бих му, како је тешко бити слаб, како је тешко бити сам, и бити стар, а бити млад, рекао би Ујевић, никад нисам био млад, био сам увек стар, рекао би Цане – али уместо свих нас, проговара James Hetfield најављујући Hit the lights. Средовечни музичари праше бубуљичаву песму са свог првог албума који је једном променио свет метал музике својом инфантилношћу, бесмисленим текстовима, али и напрженим и брзинским виђењем тешког звука какав се пре није могао чути. Некад Мале Металојице – сада Старци Металојадини су одсвирали адут са прве плоче и прешли на једну од највећих песама коју су икада написали. Публика пева, и када Hetfield то тражи и када не тражи – I’m your source of self-destruction, Leading on your death construction, Master, Master, Oooooooooooooo… Ако иоле познајте опус овог бенда, знате о чему се ради. Концерт се наставља. Звук је добар, премда се гитара Kirk Hammeta не чује најбоље, а и све се чини можда мало тише него што би ваљало. Свирају још пар песама из различитих делова каријере. А онда се поново гасе светла и на видео-биму се емитује филмић који најављује да креће оно због чега смо дошли – Black album.

У једном тренутку, не траје дуже од секунд или два, на екрану је фотографија бенда. У горњем реду главе Hetfielda и Newsteda, а у доњем Hammeta и Urlicha. Jason Newsted нажалост више не свира бас гитару у бенду (извини, Roberte Trujillо, одлично свираш, али увек си ми ишао на живце – невероватно бих био срећан да напустиш Metallicu и да се врати Jason уместо тебе). Времеплов се полако захуктава – иста та фотографија је била постер који је некада стајао на зиду у мојој соби. Већ пристојно дуго не држим постере по зидовима. Негде су, у неком складишту куће и сећања, скривени са мојих зидова и Metallica и AC/DC и Nirvana и Michael Jordan, заједно са свескама из основне школе, првим читањем Tolkienovog ремек-дела Hobbit и школском приредбом у осмом разреду на којој сам свирао гитару и заједно са још четири другарице певао Nothing Else Matters. Смешно је то како једна фотографија у филмићу, ни по чему другачија од хиљаду других – у мени покрене један много већи филм.

 

Бенд је опет на бини. Песме са Black albuma свирају обрнутим редом, тако да почињу са The Struggle Within, а настављају са једном од најбољих песама са плоче – My Friend Of Misery. На концерту у Прагу, који је био вече пре овог у Београду, први су пут извели ову песму уживо. Много критичара је говорило да је ово најслабија песма на албуму, да има предугачак крај и да се могло без ње. Шта да се ради, имају и ти критичари предугачак језик (а прекратку памет), може се и без њих – па, опет, ником ништа. Група грува даље – практично не видим чланове бенда осим када се пропењем на прсте, али ми се не да то радити јер све време гледам видео бим и на њему сјајно режирани снимак. Толико добро режиран да не могу да поверујем да се концерт какав гледамо на youtubeu дешава испред мене. Hetfield обучен у смешни бајкерски прслук и дружина настављају са још једним бисером – The God That Failed, песмом која говори о религији и заслепљености истом (песма је инспирисана смрћу мајке Јamesa Hetfielda; умрла је од рака, а одбијала је лечење јер јој начела њене деноминације то нису дозвољавала – веровала је да ће је Бог излечити, а он је напросто фејловао). За многе од нас, ова песма је била заметак секуларног размишљања – неопходна релативизација Бога у земљи у којој је тамјанисање спорт популаран готово као и тенис. Креће следећа песма. Of Wolf And Man. Пријатељ ми вришти на уво Јеботе, заборавио сам да ова песма постоји, а одлична је! Међутим, после ње креће опште место за колективни оргазам.

 

Чују се први тонови епске баладе Nothing Else Matters. Од певања публике ми је тешко да чујем бенд на бини. Ово је једна од оних песама које просто звуче превише бљутаво када их изводи било који бенд осим оног који је изводи у оригиналу (чак би и они то требало да раде у само специјалним приликама – ова вечерас то свакако јесте). Разни се ту животни филмови одмотавају – и мени и свима осталима које видим како загрљени, углавном затворених очију певају. Помало патетично, да, али Јован Христић би рекао Дивна, добра, стара општа места / Будите са нама док живимо / И огрејте нас са оно мало лепоте / Што је скривена у вама као тиха жар / У давно угашеном пепелу. И не остављајте нас / На милост и немилост пренемагањима / краткотрајних песника. Следеће две песме Through The Never и Don’t Tread On Me, иако су доста брже и стварају гурање, шутку и сличне работе, доносе неку врсту емотивног предаха. Међутим, након њих се из мрака пролама звук ситара произведен на електричној гитари – Wherever I May Roam. Када Lars Urlich, омалени човек иза бубњева развали исте приликом уласка у песму – први се пут налазим у ваздуху. Заиста, мора ми се признати, дуго сам издржао да први пут скочим на концерту. Истог тренутка ми кроз главу прође стравичан бол (џаба би онај Fervex данас, видим ја), али не одустајем – тотално сам се пребацио у неку другу причу, у неку давно заборављену собу са успоменама где чуче четира типа из Калифорније која су случајно чланови највећег метал бенда свих времена.

Песма се завршава, а James се пење на горњи ниво на бини и на акустичној гитари свира увод у The Unforgiven (увод је, иначе, омаж Enniu Morriceoneu). Јако важна песма, мени и многим људима које познајем. Просто мирише на једно време. На прве пубертетске неприлагођености, седите сами у полумрачној соби и слушате What I’ve felt / What I’ve known / Never shined through in what I’ve shown (поново се сетите шта је Христић рекао о општим местима). И ова песма, а и читав опус овог бенда мирише на покушавање избегавања контакта са родитељима када први или други пут дођете кући пијани. Мирише на прве, стидљиве и неспретне куповине презерватива на трафици, иако се готово увек испостави да вам нису требали (и то, мајку му, увек некако замало!). На прву поезију коју пишете о вољеној драгој коју не можете имати (Ох! Ах! Ех!), а упркос томе сваки викенд проводите приватавјући се по кафићима и парковима са неким цурама код којих вам се највише допада то што вас желе за једновечерњег партнера, а ти си ту као какав high school Bukowski. Средња школа је ту кључна веза – напросто, Metallica мирише на одрастање.

 

Опет бржа песма као прилика за одмор од контемплација прошлости – Holier Than Thou. Добро извођење, али само увод у велико финале. Прво иде Sad But True, један од највећих хитова са Black albuma. Поново се бенд готово не чује. Додуше, чини ми се и да је звук опет мало заказао. Не знам, сви певају око мене из петних жила, тешко је прецизно одредити у чему је проблем. А, онда креће Enter Sandman – пиротехника на све стране, расположени Hetfield даје публици да пева делове једног од највећих хитова Metallice. Опет мене прогањају успомене – сећам се свог бенда са почетка средње школе, свирали смо ову песму. И не само њу, него и песме гомиле (не)сродних бендова – Гоблина, КУД Идијота, али и Red Hot Chili Peppersa или чак Neil Younga. High school еклектика. Скачем и вриштим из свог гласа Exit light / Enter night! Уз гомилу пиротехнике, завршава се регуларни део концерта. Међутим, нико не креће ка излазу, више се нема разлога ни позивати на бис, некако је постао део мита – бис мора постојати, па таман био најгори концерт на свету што, додуше, овај свакако није.

 

Metallica убрзо опет излази на бину. Крећу са песмом која би, када би српски бајкери мало боље владали енглеским језиком, лако потисла Паклене возаче са листа cover бендова који наступају по мото-скуповима. Наравно, у питању је Fuel. Чини ми се, бар десетак бацача ватре се укључују. Топлота се осећа чак и у публици, а могу да замислим како је тек њима четворици на бини. Разбијачка прва нумера на бису се завршава. На бини су укључени само црвени рефлектори. Дим, пуцњеви на бини толико верно изгледају да заиста делује као да се неки ратни сукоб одвија испред носа. Наравно, сви наслућујемо шта следи. Креће велика песма, анти-ратно ремек-дело Onе. Укључују се величанствени ласери који праве такву атмосферу да Metallica изгледа као неки Pink Floyd за South Park генерацију. Песма се развија, из тихог, атмосферичног увода у паклену грмљавину којом се завршава. Прича је о војнику који је од последица експлозије изгубио руке, ноге и сва чула осим слуха, па, будући да познаје Морзеову азбуку, ударцима главом куца и шаље поруку људима око њега, а порука гласи Ubijte me, ubijte me. Оно што је настрашније и што даје додатни печат овој песметини је то што је прича око које је написан текст песме заправо – истинита. После извођења One, неки људи крећу, па се узбзо заустављају када бенд одлучи да одсвира Seek and destroy, хит са првог, разбијачког албума. Могао је бити и бољи избор песме за крај, ако мене питате – међутим, хорско певање показује да ме нико живи не пита ни за шта. Они одлазе. Сви се редом поздрављају уз класичне видимо се ускоро–били сте сјајни–бог вас благословио жеље, честитке и поздраве. Гомила света се тиска ка излазу

 

Пролази време. Ускоро неће бити превоза више. Мој пријатељ и ја се растајемо са другом. Нас двојица настављамо ка станици. Опет причамо о неким другим стварима. Успут поменемо концерт. Да, био је баш добар, погрешили би да нисмо дошли. Толико. Без детаља. Мени на памет падне цитат из једног текста. „Међутим, све је постало неважно када се халом разлегао карактеристични riff ’Layle’ [..] Публика је била на ногама. Почиње тихи, рутински увод у некакву blues песму. Народ седа. ’Layla’ и урлик. У партеру људи скачу на столице да би боље видели. Заглушујуће је гласно. Много тога се не чује. Никог није брига за то. Ни мене. Драго ми је што сам баш ту и што слушам ту песму. Криво ми је само што се све ово није дешавало неколико година раније.“ Овако је у Џубоксу број 74 који је изашао 26. октобра 1979. о концерту Erica Claptona писао Бранко Вукојевић, један од највећих рок новинара са ових простора. Баш тако се и ја осећам после концерта Metallice. Ех, да ми се само десио тај концерт пре шест или седам година – потпуно бих се другачије осећао. Био бих на врху света. Овако сам се вратио једној старој фиоци која је годинама била запуштена и несређена. Истина, дуго је нисам отварао јер ми није требало ништа из ње. Игром случаја, вишак новца/слободног времена опет ме упутио на ту фиоку. Лепо сам је средио, дотерао – сад се сија све у њој. Иако је вероватно опет нећу отворити дуго, дуго времена – драго ми је да сам имао прилику да је средим. Да наплатим један давни дуг, да средим један нерашчишћен рачун који је ту негде стајао у подсвести. Један дуг сопственом одрастању. А тај дуг се зове – концерт који је Metallica одржала 2004. година на Стадиону ЈНА у Београду. Боље икад него никад, зар не?