Мој поглед је увек иза прозора кроз прозор

Шизофрено путовање од интервјуа ка есеју (и натраг): Војо Шиндолић  

28.4.2012.

Зовем се Бојан. Осим тога што волим да нервирам поклонике журналистичког канона који наређује да је најбоље када је новинар обезличен и када избегава писање у првом лицу – волим да мислим да је моје име настало од речи боја, а не бој.

Стојим пред отвореним плакаром, журим са облачењем. Морам да одлетим на заказани интервју. Имам беле патике, фармерке и сасвим би било у реду да нађем и неку белу мајицу – какав бих био Бојан ако не сложим боје? На полици су три беле мајице. На једној је цртеж Пинк Пантера – сувише неозбиљна за интервју. На друге две су фотографије Боба Дилана односно Чарлса Буковског. Хм, волим те мајице, али како да их обучем када је мој данашњи саговорник.. Па, лични пријатељ са Буковским и Диланом. Мој данашњи саговорник – Војо Шиндолић.

Дружења са познатим писцима, само су део његове биографије који неки уграђени новинарски нерв у мени препознаје као згодан материјал за мамац и ставља их на почетак текста. Међутим, пошто жанр налаже да у уводном делу текста треба направити некав биографски осврт, није згорег поменути неке основне ствари. Војо Шиндолић, родио се у Дубровнику, аутор је једанаест књига поезије, био гостујући предавач савремене америчке књижевности на University of California у Сан Франциску и Berkeleyju, почасни члан Америчке академије уметности и књижевности, почасни члан америчког ПЕН центра, West Coast огранак, члан хрватског ПЕН центра, радио као уредник Џубокса, југословенског часописа за рок музику. Заправо, један податак ће бити довољан да илуструје о каквом се саговорнику ради – ионако у журнализму у овом турбо-убрзаном свету важи максима less is more. Тренутно је у припреми избор из његове поезије који треба да изађе на енглеском говорном подручју. Предговор за књигу је писао Алан Гинзберг, а поговор Габријел Гарсија Маркес. За почетак довољно са новинарским формалностима – касним на интервју.

(Војо Шиндолић, вечерње читање на фестивалу На пола пута 2012, фотографија из архиве фестивала)

…за сада ћу угушити новинара у себи, оптерећеног
КО-ШТА-ГДЕ-КАДА-КАКО питањима и дати предност особи
која мисли да је књижевност важнија од примамљивог наслова у новинама…

Стојим испред Народног позоришта у Ужицу. Вечерас ће на Малој сцени бити завршно вече књижевног фестивала На пола пута. Војо Шиндолић, један од гостију фестивала, прелази улицу и маше ми. „Хоћемо да седнемо негде унутра, ако треба да снимаш, напољу је бука?“ Заиста, прелазимо преко ужичког градског трга на коме је велика бина. Вечерас предизборни митинг прави весела квази-левичарска дружина позната под називом Покрет радника и сељака, а крај митинга ће обележити наступ једног турбо-фолк певача. Нас двојица јездимо преко Трга, тражећи скривено и тихо место у неком од централних кафића. Улазимо у један од њих, пењемо се на на спрат, седамо за слободан сто у ћошку. Роварим по торби, вадим диктафон, бележницу и раскупусане копиране верзије његових збирки. Извињавам се, кажем да нисам имао други начин да дођем до поезије, пошто је још нико није издао на српском тржишту. „Послаћу ти ја из Дуброника, мада неке немам ни ја. Позив на црнину, што је издао Feral Tribune и ја тражим у Хрватској преко Интернета да купим двије-три копије за мене, али нема шансе. Увијек ме је страх, када носим ову своју личну копију на пут, мислим, негде ћу се запити и изгубити је“, каже Војо док листам управо збирку Позив на црнину. Данима сам читао његове песме и, као увек када рад неког писца добро упознате, деси се онај чудан и помало непријатан осећај када треба да упознате и самог писца. Човек се осећа нелагодно, готово воајерски – ноћас је роварио по интимним недоумицима песника, а данас га среће и треба да сталожено ради интервју са њим. Чини му се да толико много зна о њему, а први пут проговарају. Неугодно је пребацити се из сусрета преко књига до личног сусрета – од Остеровог модела читања као „сударања двеју самоћа“ до тривијалне свакодневице оивичене глупавим предизборним скупом, терминима за ручак за госте фестивала и столом крај тоалета у локалном кафићу.

Слажем дугачки увод о томе како бих и о чему волео да причамо. Почетак отежем сасвим намерно, поучен искуством да прво питање не треба постављати док не стигне конобар. Убрзо, наручујемо два пива.

„Песма која је мени много помогла да истражим вашу поезију је песма Истраживања“, почињем са овом помало излизаном игром речи.

ИСТРАЖИВАЊА

Истраживања су показала да Незнање влада свијетом,
Истраживања су показала да је оно што се не мијења
    воља за промјеном,
Истраживања су показала да наша лица у старим огледалима
    не изгледају млађа јер нам снага лежи у дубини наших
    бора,
Истраживања су показала да је поезија јавно возило за
    пријевоз народа на узвишенија мјеста од оних на која
    их котачи могу превести,
Истраживања су показала да је „прва мисао, најбоља
    мисао“,
Истраживања су показала да ће оно што је зачело као
    жеља завршити мудрије,
Истраживања су показала да је тама празна и да су већина
    наших хероја лажни,
Истраживања су показала да је све што је несигурно,
    могуће,
Истраживања су показала да су Пјесници синови вјештица,
Истраживања су показала да пишем поезију зато што сам
    протурјечан себи и садржим мноштво,
Истраживања су показала да пишем поезију зато што се
    моји поткожни демони заљубљују у дјевојке
    дуге црне косе,
Истраживања су показала да живот није што и пољем
    проћи,
Истраживања су показала да још увијек није сигурно
    да ли постоји свјетлост на крају тунела бола,
Истраживања су показала да још увије нисам сигуран
    у распознавању врста стабала, цвијећа и птица,
Истраживања су показала да нити једна идеја није
    остварљива осим у појединостима, стога „не идеје
    већ појединости“,
Истраживања су показала да највећа искреност не нуди
    било какву гаранцију,
Истраживања су показала да је оно што је лијепо ружно,
    а оно што је ружно лијепо,
Истраживања су показала да нема добрих новинских
    вијести на слабим папирним вијестима,
Истраживања су показала да је стајати на углу улице и
    не чекати нити на кога Моћ,
Истраживања су показала да агонија само мења облик,
    али да никада ни за кога не престаје,
Истраживања су показала да је нови свијет једино нови ум,
Истраживања су показала да су мачке саме по себи
    Божице,
Истраживања су показала да је све што је распадљиво
    вриједно сажаљења,
Истраживања су показала да ћемо се довољно одмарати
    у смрти.
Истраживања су показала да ако луђак устраје у својој
    лудости, постаће паметан,
Истраживања су показала да тијело даје месно обличје
    души и води је до раскршћа Раја и Пакла,
Истраживања су показала да се све више лијепих тијела а
    опаких душа гура овом Земљом сада,
Истраживања су показала да ово тијело ноћас лежи осамљено
    у кревету и сања о туђим њежним месним додирима,
Истраживања су показала да су ово тијело и срце
    заљубљени у Соњу.

10. студенога 1994.

 

Објашњавам како је ова песма погодна за полазиште разговора, чак је и називам апсолутном песмом његовог опуса (она врста фраза које много боље звуче када размишљаш о интервјуу него када га узимаš). Но, заиста, песма Истраживања пружа добар увид у читав низ важних места за поезију Воја Шиндолића. Он се смеши и клима главом. „Првих петанасест или двадесет редака само су парафразе пјесника које волим и ја их ту само слажем у сопствени контекст…. Заправо, пјесма креће са полу-цитатима познатих пјесника, а завршава са мојом визијом љубави или властите осамљености.“ Пажљивом читаоцу ће се само кроз ову песму указати читав један поетички свет у коме као песник ствара Војо Шиндолић – кроз тих првих петнаестак стихова заиста провејавају мисли или стихови Вилијама Карлоса Вилијамса (Истраживања су показала да нити једна идеја није остварљива осим у појединостима, стога „не идеје већ појединости“), Шекспира (истраживања су показала да је оно што је лијепо ружно, а оно што је ружно лијепо) Бориса Пастернака (Истраживања су показала да живот није што и пољем проћи), Алана Гинзберга (Истраживања су показала да ће оно што је зачело као жеља завршити мудрије), Чарлса Буковског (Истраживања су показала да агонија само мења облик, али да никада ни за кога не престаје), Езре Паунда (Истраживања су показала да Незнање влада свијетом), напослетку Волта Витмена (Истраживања су показала да пишем поезију зато што сам протурјечан себи и садржим мноштво). Војо Шиндолић каже да је тај стих Волта Витмена, заправо, кључни у његовом животу. „Ту пјесму никада не читам, али ми је на одређени начин јако битна. Битна јер је много тога у њој. Представља туђа искуства преведена кроз моја властита“, каже песник студенту који га климоглаво прати.

(Војо Шиндолић и Изет Кико Сарајлић, Италија, новембар 1997; фотографија из Шиндолићеве архиве)

 

Већ помињани студент новинарства са израженом склоношћу ка књижевности, својеврсни образовни абортус, седи преко пута Шиндолића и упиње се да разговор настави у озбиљном смеру. Почео сам са апсолутном песмом, а сад прелазим на песнички манифест који налазим у једној сасвим краткој његовој песми.

ИЗБОР

Волим звук улице –
али, удаљен и осамљен
живим пред отвореним прозором
и иза затворених врата.

Међутим, ова четири стиха савршено одређују Шиндолићеву песничку позицију. Он живот прати, посматра га – уочава појединости у граду око њега и хируршки прецизно их описује, а, опет, на крају остаје сам са својом осамљеношћу за коју, у истоименој песми и каже:

… она је та
којом се покривам
када се ноћу увучем у кревет.

Завршавам своје излагање (чини ми се, на моменте високопарно, на моменте неповезано) о песнику који иза прозора описује град. Ризикујем да звучим претенциозно, али одлучио сам да његова поезија буде основ овог интервјуа. Промрмљам неко питање (Слажете ли се са мном?). Кратка тишина. Онда, ипак следи олакшање „Да, потпуно си у праву. Осим тамо гдје се директно ради о љубави према одређеној особи или особама, мој поглед је заправо увек иза прозора кроз прозор. Ја сам тај неки који посматра живот који пролази поред мене и хтио-не хтио судјелујем, али заправо посматрам, тим неким, не песничким, него сликарским оком. Филмском камером у мојим очима покушавам преписати чисту реалност, наравно са додатком оне унутрашње визије и нечега што бисмо назвали, премда је то давно изгубљено, душа“, каже Војо и отпије добар гутљај пива. Сиви дан је песма у којој је можда најбоље сублимиран тај однос између песника и света кроз прозор. 

СИВИ ДАН

Сиво јутро,
измаглица
                и
смог
      димњака ауспуха топлана

нервозна лица
пред црвеним свјетлима семафора
људи одлазе на посао
осим што они у аутобусима
и трамвајима
завидно гледају оне
у аутомобилима

велики град.                             Велеград.

Бијеле завјесе у собама
нису сасвим бијеле
више су сиве
               од прашине, радијатора
               попушених цигарета,
               испарења из кухиње,
               испушних плинова –

један просјечан дан
               с обје стране прозора.

(Војо Шинолић испред родне куће, 2005; фотографија из Шиндолићеве архиве)

 

Војо Шиндолић је живео у разним градовима и посматрао их је кроз разне прозоре. Иако је рођен и данас поново живи у Дубровнику, одређене периоде свога живота је провео и у Београду, Венецији, Сан Франциску, Копру, Трсту итд. У свим тим градовима – он је увек радо играо улогу посматрача. Ипак, чини се да има најинтезивнији однос према Дубровнику. Град који је једна од основних тема његових раних песама. Град који је често упадао u песничку немилост због свог туристичког набоја (у песми Вртна рестаурација новооткривеног хотела је прецизно дијагностификовао туристичку страну тог, али и већине других јадранских градова, као велику фарсу девизног прољева). Град о коме интезивно и потресно говори у серијалу песама Дом је тамо гдје ти је срце (песме које су настале за време рата на простору бивше СФРЈ – рата у коме је војска ЈНА свирепо и бесмислено бомбардовала Дубровник, у коме је једна од првих цивилних жртва био песник Милан Милишић, близак Шиндолићев пријатељ). Додуше, у овим песмама Шиндолић говори и о Београду у коме је тада, почетком рата, живео. 

1. X, Пролог:
АРГУМЕНТ

Листопаде, ти мјесече
туге на земљи,
јесен ти обезвлашћује лишће;
у Београду дјеца с торбама на раменима
са смијехом излазе из школа
не обазирућ’ се на блокаду –
блокаду добросусједских односа?
блокаду граничних пријелаза?
блокаду добрих намјера?
у сусједовој башћи сред Сарајева
јучер су покопали жену
погинулу од шрапнела.

Листопаде, ти мјесече
некадашење радости
гдје си то одвео Данила Киша,
што си то учинио с Миланом Милишићем
камо си одвео моју мајку
онако преплашену и уморну,
одебљалих ногу од
дуготрајног путовања тебе,
Листопаде, ти мјесече
туге на земљи.

„Увек сам се питао како на то што живе у туристичком месту гледају мештани тог места?“, диже главу новинар у мени постављајући крајње прозаично питање. „Немам ништа против туризма генерално. Али постоји огромна разлика између, изгледаће богохулно када направим успоредбу, грађана или боље речено становника Дубровника који се баве туризмом за разлику од оних у Венецији, који живе свој живот, баве се туризмом, али који није толико насилнички натурен.“ Својим одговором ми даје шлагворт да се сетим још једне његове песме која доказује посматрачки континуитет песника у различитим градовима (и својим одговором даје песнички шамар новинару који, бар још неко време, не треба да се меша у интервју). Наиме, у песми Мост у прозору Шиндолић описује људе који ужурбано, свако заокупљен својом свакодневицом прелазе преко моста, а песник у последњој строфи примети:

„…знам,
добро знам
да су њихове потребе
за успињањима и силажењима
венецијанским мостовима
једнаке
мојој
за
записивањем
ове пјесме.“

Дакле, док град и људи у њему рутински проводе још један дан, песник стварност претвара у стихове. То је песникова свакодневица, песников позив – свести своје учешће у животу на минимум да би имао када да описује живот који пролази поред њега. „Ти последњи стихови из Моста у прозору говоре да једног тренутка имам потребу да запишем оно што видим, на начин на који видим, јер једино на такав начин могу изразити осјећај, док у другом ресторану неко можда умире јер му је запела коска у грлу, док моја дјевојка спава поред мене, док неко трећи пушта воду у клозету – ја се немам коме обратити него самоме себи. Немам коме него самом себи, а ако се обраћам себи онда је то оно што видим“, каже Војо.

Помало сам изгубљен у стремљењима да разговор сачувам од претераног ширења и расплињавања. Воју звони мобилни телефон. Имам прилику да одахнем и видим докле смо стигли. Зове га Предраг Луцић, договарају се да се нађу испред позоришта у одређено време. Отпијем гутљај. Добро, идемо даље. Упуштам се у још једну претпоставку о његовом опусу – делим га на два дела, песме из првог дела каријере које су мало неодређеније и херметичније и касније песме које у којима доминира прецизнији, често политизованији или друштвено конкретнији израз. Опет чекам реакцију. Опет следи олакшање. „Да, сасвим се слажем са тобом. Од 1973. и те прве песме која се налази у мојим збиркама па негде до краја 1979. ја сам се, уз помоћ Бодлера, Рембоа, Верлена, неких хрватских пјесника, готово локалних, бавио само локалним темама. И једног момента, 1979. то је био дубоко свјестан чин, одлучио сам да у мени има довољно снаге и визије кроз објектив очију да почнем другачије писати. Од 1980. до дана данашњег покушавам објаснити оно што видим оним сјајним стихом тј. мотом Вилијама Карлоса Вилијамса ’Не идеје, него појединости.’ Јер идеје чим се крену остваривати – може се написати читав роман, то је метафизика. А када се појединост бави појединостима – онда их уочава, хируршки набраја, прецизно одстрањује, а суштина свега је знати где и како ставити тачку. Без тога, пјесма би могла трајати као код Волта Витмана на десет страна или се претворити у Илијаду или Одисеју.“

Шиндолић је још као сасвим млад аутор имао прилику да се дружи са старијим и афирмисаним писцима и не крије да су та дружења имала различите утицаје на њега. „Милана Милишића сам упознао још 1973. а Данила Киша сам упознао јула 1974. Имао сам деветнаест година. Та познанства су апсолутна утицала да се бавим писањем и када бих једног тренутка размислио о томе да ли су утицала на мене, лагао бих. Било је бескрајно лијепо дружити се Миланом Милишићем и Данилом Кишем, апсолутно сјајним човјеком каквом нисам више никада срео. Милан Милишић је јако утицао на моје рано писање, оно до 1979. године од када искључиво слиједим, у одређеним пјесмама по менталном склопу, дуги стих Волта Витмена и Алана Гинзберга и кратки стих Вилијама Карлоса Вилијамса и Роберта Крилија и то је за мене закон. Наравно, утицали су и други, од Буковског преко старих кинеских пјесника до Ханса Магнуса Енцесбергера. Са друге стране, Данило Киш, који је био мој пријатељ са којима са се будио ујутру у кафани, за кога мислим да је најсјајнији књижевник уз, и то не после него уз, Ива Андрића и Мирослава Крлежу и чак као студент сам писао у одбрану Гробнице за Бориса Давидовича, aли његово дело на моје није нимало утицало. Једноставно зато што је проза која мене као таква не занима, ни у политичком, ни у чисто теоретском смислу. Што не значи да ја не кажем да је то сјајно, али не дотиче ме тако да бих ја подстакнут, рецимо, Гробницом за Бориса Давидовича написао песму.“

(Војо Шиндолић чита стихове Милана Милишића на фестивалу На пола пута 2012, фотографија из архиве фестивала)

Сходно томе што и девета деценија XX века постаје политички бурнија, слична се ствар дешава са Војом Шиндолићем који прихватајући духовни оквир beat поезије почиње да пише доста друштвено ангажованије. Негде је тај политички елемент сасвим израван, а негде постоји успут, на нивоу дигресије, чисто да интимистичкој причи обезбеди друштвени контекст – као када се у песми Шта пада некако изненада појави стих новац пада, новац увијек пада, нарочито ако је динар. „То је заправо љубавна пјесма, али ситуација је била таква тог дана, тако да уз моју реалну љубав, ја прибрајам и све реалне појединости живота који нас окружује“, каже песник. Баш негде у доба када ова друга фаза његовог стваралаштва достиже пун облик настаје и песма Што нас држи у животу.

ШТО НАС ДРЖИ У ЖИВОТУ 

добра храна, коју сами
са знањем и љубављу
припремамо,
перући гљиве,
сјецкајући лук, кухајући целер,
пржећи крумпир;
ријетки сати опуштања –

боја маскаре на очима
неке дјевојке у
препуном аутобусу,
рупа на мрежастој чарапи
даме у опери или курве у бару,
и извјестан поглед
који машту деградира
у успомену
али једнако дражи,
дражи

мале ствари, како кажу,
које чине живот:

одлазак на утакмицу,
коњске утрке, хладно пиво,
љијепе хаљине и нове ствари,
гледање телевзије,
врела и хладна вода
и влажни одмор у кади,
и понека књига;

у обитељ да не улазимо
јер фамилија је ступ
сретног и здравог Друштва
јер брак је ступ
сретне обитељи
јер дјеца што серу и вриште
ступица су за здрав и дуготрајан брак

јер новац још увијек није стигао
нема га ни на штедној књижици ни на жиро рачуну
и продат ћемо нешто од
обитељске оставштине

Све што нас држи у животу је
Нада,
Нада која напросто значи
Ништа.

27. листопада 1985.

..али новинар ипак чучи у мени и каже ми „Јури пикантерије, овај текст неко треба и да објави“…

После ове песме, нужно на ред долазе и питања у вези са његовим познатим пријатељима. Наиме, свакоме ко познаје опус Чарлса Буковског, ову ће песму сасвим јасно препознати као неку врсту омажа – од изравних референци као што су коњске утрке или курве у бару до тог неког иронијског, помало горког разрачунавања са овосветовним конвенцијама, тако карактеристчног за опус маторог покварењака. „Управо те 1985. или 1986. када је пјесма настала, ја сам радио први избор пјесама Чарлса Буковског који се икада појавио на простору бивше Југославије. Избор се звао Каква корист од наслова. Tо је моја реминисценција на његове стихове. Пјесма се односи на мој поглед кроз прозор стана у којем сам живео на Новом Београду, на 11. спрату. Односи се и на поглед кроз прозор, али и на поглед унутар себе. То је нека врста, не сукоба, пре успоредбе вањског и унутрашњег.“ Примесе тог заводљивог и колико год парадоксално звучало веселог нихилизма који је у многоме одредио Буковског као аутора јавља се често и у Шиндолићевој поезији. О, велико страшно ништа, ти си моје све! рећи ће у песми Светац околности, док ће у једној другој песми изравно и наздравити Хенку. Негде у трећој години средње школе сам почео озбиљно да читам Чарлса Буковског. Отприлике негде у то време сам интезивно почео и да пишем. Буковски је толико утицао на мене да сам једно време када год свратим у кафић наручивао вињак уместо кафе или сока. Сада испред мене седи човек који је имао прилику да се дружи са Буковским, песником, али и поп симболом који ми је (био) изузетно важан у формативним (а и свим другим) годинама. „Ја сам га упознао ’76 на ’77 када је још живео у Лос Анђелесу. ’78 се преселио са својом будућом супругом Линдом Ли у Сан Педро, где сам га касније посјећивао све до априла ’94 када је умро. Моје успомене на њега су заиста сјајне. Једноставно, човјек према одређеном човјеку треба знати да се понаша. Упознао сам Буковског када је још био прави пијанац, али на заласку. Наравно, шта да радиш са човјеком који је два или три дана непрестано пио – кад је мамуран, чим му позвониш на врата, сметаш му. А било је хиљаде људи који су тако насртали на његова врата. Али када би га човјек нашао одморног, тријезног, што је задњих двадесет година и био – када је био спреман на комуникацију са другим људима – то је био његов ментални процес у глави и када би то профункционисало, онда је био сјајан. Могао је са неком особом коју први пут види у животу да проведе по два дана, да пије са њом и зајебава се на свој властити начин. Ако је видео да је тај што је дошао код њега обична будала, онда је пио за свој рачун и живо му се јебало, али када је наилазио на праве пријатеље, занимљиве људе – онда је био сјајан. И оно што је чиста истина је то да је спавао до 11 сати да би устао, попио кафу, попио хладно пиво и у подне одлазио на коњске трке – буквално сваког дана. Око шест или седам би се вратио, попио пиће, нешто мало вечерао са женом, а око 8 или 9 попео се на први спрат у своју радну собу и до 3 или 4 ујутру попио двије литре бијелог вина, слушао озбиљну музику и писао. И то је заиста, апсолутна и чиста истина о Буковском коју људи не желе да прихвате него измишљају нешто друго.“, каже Шиндолић, нагласивши да је то што је Буковски преведен на ниво поп-симбола његова трагедија, али да су за њу криви медији, а не он сам.

Желим да га питам нешто о његовом пријатељству са Гинзбергом, међутим поглед на сат ме одврати од тога. Ускоро ће почети књижевно вече, а ми немамо превише времена. Уосталом, оно што је на свом јучерашњем предавању рекао о Гинзбергу је сасвим довољно. „Алан Гинзберг је три пута посетио бившу Југославију. У октобру 1980. када смо радили турнеју Београд – Загреб – Приштина -Скопље. Затим, 1986. када је добио Златни вијенац Струшких вечери поезије. И 1993. када је мене, који сам тада живео у Београду, посјетио да би се увјерио да сам жив и да сам добро. Недуго затим сам и престао да живим у Београду. Прочитаћу пјесму коју је Алан Гинзберг написао једног момента када смо изашли из аутобуса за Нови Пазар. Врло је кратка, али и врло индикативна. 

БРАНИЛИ СУ ВЈЕРУ

Изашавши из аутобуса из Новог Пазара на кишу
помокрио сам се покрај зидина тврђаве у Магличу
и разговарао са псима на обали Ибра

показали су ми зубе
и дуго лајали за мном“ 

 

(Војо Шиндолић, Алан Гинзберг, Питер Орловски, 1980; фотографија из Шиндолићеве архиве)

Иако нема изравне везе са његовом књижевношћу, јер он није песник који воли убацивати очигледне рокенрол референце у поезију, не могу да одолим, а да са Шиндолићем не поразговарам мало и о рокенролу. Напослетку, ако ништа друго, тај ексклузивни део је интересантан – не среће се сваки дан човек који се дружи са ликовима из твоје playliste. Данас, после толико година, каже да ипак неке ствари у рокенролу мора раздвојити. „Наравно, све води у два сасвим различита смера. Један је онај који и дан данас обожавам. Свакодневно слушам музику и када преводим и када пишем и када храним мачке у својој башти. То су стари, вољени Grateful Dead, у свим својим варијантама, драги Боб Дилан, дан-данас никада бољи Крис Кристоферсон, са којим сам сјајан приајтељ. Људи не знају, понекад виде Криса у неком филму који је апсолутно безначајан, али не знају да је Крис већ 30 година на црној листи и FBI-а и CIA-e jер његове пјесме говоре против Америке, а не зна се која је боља од које. Са друге стране, наравно, постоји и оно чему сам лично присуствоао пре 40 година, концертима Deep Purplea, Led Zeppelina или Pink Floyda – данас ми то ништа не значи. Чиста историја.“

Симпатичан је прелаз од једног пристојног, али ипак благо резервисаног човека до дечачки озареног типа – довољно је било да некако у причу уђе Grateful Dead. „Скупило се, током година, моји пријатељи који се у Америци баве тиме, из мјесеца у мјесец ми шаљу по десетке и десетке дискова и концерата. И ако узмемо, рецимо, моју омиљену групу коју сваки дан слушам по неколико сати, Grateful Dead и упоредимо три концерта која су радила у истом граду у три дана – потпуно је другачија сет листа, а концерти трају колико им се ћефне, два или четири сата. А и код Pink Floyda и Led Zeppelina и Rolling Stonesa, на турнејама почетком седамдесетих, а и дан-данас, концерт у Лондону траје сат и четири минута, у Хамбургу сат и осам минута, у Рејкјавкику сат и осам минута и када једном чујеш тај концерт, чуо си га.“ Ипак, упућујем примедбу да се иста ствар може рећи и за његовог пријатеља Боба Дилана. Гледао сам Дилана када је последњи пут био у Београду, био је одличан – али сетлиста је била готово иста као и свуда на тој турнеји. Ова опаска отвори простор за даљи развој приче о Дилану и, наравно неизбежном, Grateful Dead-у. „Проблем је што Дилан није мењао музичаре у свом бенду петнаест година, осим можда једног, и они су ушли у једну врсту штоса и ритма који им омогућава да свирају ту музику без проблема. А и као интимни пријатељ Боба Дилана знам за једну другу врсту проблема која се јавила годинама раније када су Боб Дилан и Grateful Dead радили једну турнеју која је трајала свега шест или седам заједничких концерата 1987. Прије тога су три мјесеца у Сан Франциску вјежбали у студију и вјежбали отприлике пет стотина пјесама за 6 или 7 концерата. То ми је причао покојни Џери Гарсија, а имам и снимке тих вјежби и на једном мјесту постоји феноменалан кратак разговор где Џери пита Боба Дилана Има бескрајно пуно ријечи, шта ћемо са њима?, а Дилан му каже Само ви свирајте, а ја ћу пјевати чега се сетим. Двадесет и нешто година касније јасно је што се Дилан држи одређених пјесама јер има проблем са меморијом. Исти је проблем имао и Џери Гарсија, није се могао сетити одређених текстова, па нешто промумла, али што је више мумлао – то је боље свирао.“

Питао бих још свашта, радозналост пасионираног конзумента поп културе је незаиста звер, али некако ми пристојност не даје да инсистирам даље на анегдотском препричавању Шиндолићевих дружења са својим пријатељима – клизав је то терен, а радозналост на клизавом терену може одвести у ненамеравану таблоидност. Напослетку, као што и сам Шиндолић каже: „Ја сам бескрајно обичан човек, нема разлога да се тим хвалим, то је дио моје прошлости и садашњости. То су моји пријатлељи, такви какви јесу и нема разлога тиме се хвалити. Они су мени и ја сам њима био бескрајно добар пријатељ.“

Ипак, оно што је заједнични садржалац свих ових прича – и ране и касније поезије, и становника Дубровника и Венеције, и пријатеља Милана Милишића и Алана Гинзберга – то је тај песник који стоји иза прозора и бележи оно што види. И код других људи, али и у властитом одразу. „Улазити у туђе свијетове значи правити себи још већи пакао. Са друге стране, чињеница је да никада нисам написао пјесму у присуству некога другог. Нисам је никада ни пијан написао, а покушавао сам попут других пјесника, али нема шансе, не могу препознати свој рукопис. Дакле, морам бити бекрајно свјестан и тријезан у тим тренуцима, записати то у своју биљежницу својом властитом руком, не на компјутеру или на писаћој машини, него у нешто што се некада звало дневник. После то претипкам и сређујем. То је, једноствано као што је говорио Алан Гинзберг, фотографски отисак, али не у очима, него у души.“ Ћутим. Особа склона књижевности у мени остаје нема пред фотографским отиском у души. Са друге стране, у мени чучи и новинарски хохштаплер који се радује добром наслову. Онда Војо прекине тишину. „А, чуј, морали би кренути, закаснићемо“

* * *

Излазимо из кафане. На Тргу се већ скупило доста људи. Шундовита манифестација само што није почела. Гледам га у оној гомили људи. Свијет је множина, ум једнина, рекао би он у једној својој песми. Ходамо, приближавамо се позоришту. Путовање на крај интервјуа је при крају. Покушавам смислити неку јаку реченицу за крај, нешто што би могло да печат читавој ствари, нешто што ће читаоца ових редова натерати да да добру оцену тексту или напише позитиван коментар. Не успевам. Новинар је у мени ипак изгубио ову битку. Срећан сам због тога. На памет ми само пада једна песма Лоренса Ферлингетија (треба ли напоменути да је и он Војов пријатељ јавља се задњим атомима снаге поражени новинар)

 

 НЕПРЕСТАНО СЕ ИЗЛАЖУЋИ ПОДСМИЈЕХУ…

 

          Непрестано се излажући подсмијеху
                                                                и смрти
                 када год наступа
                                          пред главама
                                                             својих слушатеља
         пјесник се попут акробата
                            римом успиње
                             по високој жици властитог стваралаштва
       и балансирајући пред погледима
                                                   над морем лица
                     одмјереним корацима пробија си пут
                                                према другој страни дана
            корак по корак изводећи
                                      вјеште ходачке трикове
       и друге високе театралије
                                          све то без иједне
                               погрешке
                                     јер ње и не смије бити
            Јер он је супер-реалист
                                  који безувјетно мора схватити
                  натегнуту истину
                        прије но што направи било какав покрет или корак
      у свом двојбеном напредовању
                                      ка још увијек недостижној пречки
на којој Љепота стоји и
                                   достојанствено чека
                  да изведе свој salto mortale
А он
     charleychaplinu налик човјечуљак
                                       који ће можда ухватити
        њезин љупки вјечни облик
                           разапет је у празном зраку
                постојања