Почнимо од страдања! У последњих десетак година Мел Гибсон је постао готово карикатурална личност. У медијима је био присутан углавом због скандала који су га пратили – од антисемитских испада до прегањања по таблодима око тога да ли је склон насиљу или не. Покушао сам да мало прошврљам Интернетом у нади да ћу одгонетнути истину, али кад су тако осетљиве теме у питању, то збиља није лако. Једни тврде да је манијак који бије жене, други пак да није и да је то пренапумпана глупост, трећи да је жртва јеврејске завере, четврти да је Адолф Хитлер himself, а Џуди Фостер тврди да је један од најдражих људи са којима је радила. Међутим, нека се тиме бави ко жели (таболоиди) или евентуално ко треба и мора (суд) – али шта се дешава са његовом филмском каријером?
Нулту деценију је Мел Гибсон провео пре свега као редитељ – на неки начин покушавајући да крене стопама Клинта Иствуда који је од Прљавог Харија постао један од најважнијих редитеља савременог америчког филма. Међутим, стварност је другачија хтела – показује низ од четири филма која је Гибсон урадио као режисер (два у деведестим, два у двехиљадитим – у последњој деценији ХХ века се још увек бавио глумом, док је у првој деценији ХХI века својим основним послом готово престао да се бави). Све је кренуло солидном, премда помало њањавом и патетичном драмом „Човек без лица“ (The man without a face), причи о пријатељству између једног асоцијалног дечака и професора књижевности (који је доживео несрећу из које је изашао унакаженог лица). Овај филм је, по мишљењу овог потписника, иако суштински конфекцијско остварење прављено да топлом људском причом измами сузу, вероватно најбољи филм који је Гибсон као редитељ потписао. Затим, долази његов формално најуспешнији филм – Оскарима награђен историјски спектакл „Храбро срце“ (Braveheart). Да, тачно је да смо се сви ми у некој тачки одрастања ложили на сцену у којој Вилијам Волас, својеврсни шкотски ’ајдук, узвикне оно Freedom!! док га зли Енглези воде на гиљотину – али, ипак, са овом памећу. не могу да се отмем утиску да бих такав симплификован историјски филм који би третирао, рецимо, проблематику Првог српског устанка напросто презирао. Напослетку, као што је ратни филм добар само ако је анти-ратни, може се рећи и да је историјски филм добар само ако је анти-историјски. С тим у вези – извините, весели и добри Шкотланђани, ружни и зли Енглези и заводљива и сексипилна Францускињо – уместо вас бирам Летећи циркус Монтија Пајтона и њихово ремек дело број један „Свети грал“ (Monty Python and The Holy Grail).
Међутим, уместо да се врати ономе што најбоље зна (а шта је то, видећете врло ускоро у наставку текста), Гибсон је Мел отишао још даље у прошлост, те снима вероватно свој најлошији филм „Страдање Исусово“ (The Passion of the Christ) – агонију састављену углавном од сцена бруталног насиља у којој Исуса млати и удара ко стигне. Те Исус тако на свом путу ка Голготи пође, клецне, иде, застајава, а свако ко има било какво оружје или оруђе му прилази и иживљава се на њему. И тако два сата! Филм би требало да пробуди у нама свест о томе какву је жртву Исус поднео за нас и колико му дугујемо, а заправо буди само неподношљиву досаду изазвану Гибсоновим, еуфемистично речено, необичним схватањем Новог Завета. У сваком случају, уместо овог филма увек можемо изабрати Летећи циркус Монтија Пајтона и њихово ремек дело број два „Житије Брајаново“ (Life of Brian).
Морам признати да нисам сасвим добро одиграо улогу обавештеног критичара. Гибсонов последњи редитељски филм „Апокалипто“ (Apocalypto) нисам цео погледао. А није да нисам покушао! Иако гомила људи до чијег мишљења држим мисли да је филм одличан, ваљда истраумиран искуством са Напаћеним Исусом – нисам могао да погледам филм до краја. Oдустао сам када је степен огољеног, документаристичког насиља био превисок за моје капацитете те вечери – после тих сцена, додатна литература из политичке антропологије и књига „Јаномамо – окрутни народ“ изгледала ми је као цртани филм.
Међутим, иако овај текст почиње описом Гибсонових редитељских остварења, он је пре свега препознат и признат као глумац. Свакако, никада није уживао статус глумца који има широк дијапазон улога – заправо, у извесном смислу би могли рећи и да је он нека врста типског глумца. Али оно што Мел уме најбоље да ради је оно због чега га волим(о) – Мел је најбољи when he’s mad.
Mad Max Rockatansky је лик из серијала „Побеснели Макс“ (Mad Max), филмова који су давних 1979-1981-1985 од једног анонимног глумца из Аустралије направили култну личност. Макс је вероватно један од најважнијих анти-хероја модерног филма – ултимативни осветник, друмски ратник, иконична фигура из пост-апокалиптичног света серијала који је креирао Џорџ Милер (заправо, први део описује свет на ивици, а друга два свет после апокалипсе – теме тако драге и инсипиративне филмаџијама за време Хладног рата). Две димензије – бескомпромисног и грубог полицајца и срећног, породичног човека – оно су што чине овај лик специфичним и другачијим. Када банда помахниталих моторциклиста (који су сви потпуно стриповски ликови – Hell Angels from Sin City) укине димензију срећног породичног човека тиме што му убијају жену и сина – Макс добија шансу да постане заиста mad. И управо тај бес осветника, праведног човека који нема шта да изгуби – постаће готово заштитни знак глумачког израза Мела Гибсона. Ледено раван поглед и оне плаве очи (као глечери језера Мичиген, рекао би Зелени Зуб) које ти говоре да се овај човек не шали су нешто што је унео у своје најуспешније касније ликове, пре свега у лик Мартина Ригса, суициду склоног детектива из најважнијег buddy cop серијала „Смртоносно оружје“ (Lethal Weapon) – лика који је, додуше, прилично духовитије позиционоран него што је то био Макс. Наравно, током каријере је одиграо много различитих улога у много различитих филмова, али у већини се може препознати тај ход по ивици лудила – видимо га у улози Портера, криминалца са чијим се новцем не треба играти у сјајном, али потпуно скрајнутом ретро-кримићу „Наплата дуга“ (Payback), видимо га у улози Џерија, таксисте-параноика у такође недовољно признатом трилеру „Теорија завере“ (Conspiracy Theory). Тај карактеристични Гибсонов израз, са савршено изваганим односом храбрости и лудила постоји и у лошијим филмовима у којима је играо, рецимо филму „Уцена“ (Ransom). Тај моменат постоји чак и у ултра-глупом филму сасвим пригодно глупог наслова „Патриота“ (The Patriot). Иако је дакле до почетка 2000-их имао каријеру пуну успона и падова, пуну добрих и лоших филмова – Мел је изненада готово у потпуности престао да се бави глумом (осим пар улога у неколико оправдано заборављених филмова).
Међутим, оно што охрабрује, оно што овај текст измешта из позиције – е какав си некад био, а види се на шта си данас спао, Гибсон Меле! – јесте ово ускрснуће из наслова. Заправо, у последње три године (2010-2011-2012) Мел је снимио три сасвим пристојна (и више од тога) филма. Први у низу је „На ивици таме“ (Edge of darkness) – остварење у коме Гибсон игра пандура и оца коме убијају кћерку пред кућним прагом – наравно, он креће у тоталну освету (а будите поштени, можете ли да замислите некога бољег за улогу полицијаца који треба да освети блиске чланове породице?). Оно што овај филм измешта из класичне акционе приче је занимљив контекст – некада се Мел светио тако што је раскринкавао мотористе, а данас му је противник велика корпорација која је уколонила особу која је открила да та иста корпорација продаје илегално атомско оружје мање развијеним земљама. Дакле, као да смо опет на ивици апокалипсе, зар не?
Следећи филм који је Гибсон снимио је „Дабар“ (The Beaver), прво редитељско остварење познате глумице Џуди Фостер. Филм је необичан спој естетика мејнстрим породичних драма (на линији Rob Reinera) и независног indie филма. У сваком случају, Мел Гибсон пружа изузетно упечатљиво остварење у улози шизофреног оца који са светом може да комуницира једино преко лутке дабра коју навлачи на руку.
Међутим, филм који је недавно изашао (коме још увек не знам званично, преведено име јер официјална дистрибуција још није почела – блажен био torrent!) изворно се зове „Get the gringo“. Осим тога што је као новитет овај филм био окидач и новинарски повод за писање овог позамашног текста, он представља коначну тачку која нам омогућава да сигурно кажемо Мел Воскресе – Ваистину Воскресе! Наиме, реч је о свакако најбољем филму у овом последњем Гибсоновом трилингу. У питању је прави акциони филм, у маниру највећих мајстора жанра као што су Сем Пекинпо или Волтер Хил. Гибсонов лик је превејани криминалац који завршава у затвору-граду у Мексику (а где би другде?) који заједно контролишу полиција и мафија (а како другачије?) – наравно, једина ствар коју Мел има на уму је како да се ископа одатле и врати новац који су му одузели корумпирани пајкани (каква сјајна реч!) када су га ухапсили. Лик који тумачи Мел Гибсон неодољиво подсећа на Портера из „Наплате дуга“ – доброг негативца за кога навијамо док уништава лоше негативце. Свакако да синтагма добар негативац може деловати чудно, али прићи овом филму са некакве квази-морализаторске стране и говорити „Али, забога, он је криминалац! Како он може да буде позитивац?“ би било глупо – пре свега због непознавања законитости жанра. Имало би смисла једнако као када би неко током гледања Star Warsa упорно тврдио да Џедаји не постоје. Да, Џедаји не постоје, Евокси такође, ниједан археолог на свету није Индијана Џонс, а богами одавно нико ни Гремлине није видео по улицама – те, сходно томе и у вези са тим, ни овакви криминалци као што је Гибсонов лик не постоје. Такви ликови су заправо нека врста бајковитих јунака који фунцкионишу у једном забавном, помереном дискурсу – у питању су филмови који немају намеру да дају социјални коментар друштва (у том случају би постојање добрих негативаца било пуно незгодније) већ напросто да забаве (и у томе нема ништа лоше – сиромашне су особе које не науче да читање и Загора и Хајнриха Бела могу бити уживање, свако на свој начин). Заправо, много већи проблем настаје када филмаџије намећу (нажалост, међу њима каткад и Мел Страдалник) историјски дискурс, а који и даље има шмек забавног – доносимо Истину, од сада и на DVD-у – и убеђују нас да ликови из „Храброг срца“, „Патриоте“ или „Страдања Исусовог“ (добро, признајем, последњи у овом низу нема ни ш од шмека забавног) заиста постоје.
Било како било, чини се да се Мел Гибсон вратио онде где природно припада – у групу глумаца који свакако нису наjдаровитији од најдаровитијих, али су бескрајно харизматични и бескрајно их волим(о) у њиховим забавним и тек помало, на један прилично поп (поп као поп култура, не као свештено лице) начин, суб-верзивним улогама. Уосталом, какав треба бити човек, па да ти не буду драги Побеснели Макс и Мартин Ригс, са све побратимима Ханом Солом и Џоном Меклејном?
Последњи радови
Интервју недеље22. јун 2012.Мој поглед је увек иза прозора кроз прозор
Наука и уметност14. јун 2012.У ШАЛИ, ПА ОДВАЛИ! …или шта се дешава са српском девојком када постане претерано радознала?
Наука и уметност18. мај 2012.Страдање и ускрснуће Мелово
Студентски радови12. мај 2012.Metallica и ја – High School Musical