У великим градовима као што је Београд, људи нису спремни да помогну другима у невољи због страха и смањеног осећаја емпатије.
“Враћала сам се са факултета трамвајем на линији 14 када ми је украден новчаник. Нисам то приметила нити ми је било ко скренуо пажњу. Заправо, једна госпођа ми је рекла да сам покрадена, али тек након што је лопов побегао из превоза”, каже Христину Стојиљковић, студенткињу Факултета политичких наука у Београду коју суграђани нису упозорили да је мета крадљивца, иако су то добро видели.
Пример Стојиљковићеве је само један од многих којим се показује одсуство заштите слабијих на улицама градова, а ситуације некада могу бити много озбиљније – онда када је у питању људски живот. У таквим тренуцима неопходна је несебична помоћ других људи који стављају туђе интересе испред својих, без обзира на сопствену корист или штету. Имајући ово у виду, може се рећи да је алтруизам исказивање пожртвовања и помоћи према другима, а да се при томе не очекује никаква награда. Професорка факултета политичких наука Мирјана Васовић указује на различито схватање утицаја награде на ово социјално пожељно понашање. ”Истраживачи су покушали да пронађу неки користољубиви мотив у чиновима помагања и солидарности. Неки сматрају да уколико постоји било каква корист, онда није реч о алтруизму. Друга група научника има супротно мишљење, које се своди на то да иако постоји награда, ипак је битно само дело. То дело је корисно за заједницу, а управо награда служи другим људима као позитиван пример и мотив”, каже Васовићева. Данас, ова врста просоцијалног понашања је реткост и све више се цени, иако би требало да буде честа појава. Мисли се да су људи у мањим градовима спремнији да помогну једни другима у невољи, док су становници већих градова више отуђени и заокупљени собом. Социолог културе Ратко Божовић каже да оно што је карактеристично у сваком делу света јесте да се екстремно испољавање небриге за другога и несаосећања највише показује у великим градовима, метрополама. “Није залуд написана књига “Усамљена маса“. То је цивилизацијски проблем. Парадокс великог града јесте у томе што је простор за чешће сусрете, а људи се у великим градовима окрећу једни другима леђима, а не лицима. И онда од места за највеће сусрете велики градови су постали стециште усамљених“, додаје професор Божовић.
БЕОГРАЂАНИ НА ДЕЛУ
Један од скоријих примера неспремности Београђана да помогну у невољи је експеримент који је у јануару ове године спровео новинар дневног листа “Курир”, Страхиња Живковић. Новинар је више од четири сата лежао непомичану Булевару краља Александра, на платоу испред Вуковог споменика и тротоару испред Поштанске штедионице у Улици 27.марта и чекао реакције својих суграђана. Током неколико сати глуме ретко ко му је пришао. Само је једна госпођа одлучила да позове Хитну помоћ. “Остали су коментарисали да сам вероватно пијан или дрогиран, али никоме на памет није пало да ми помогне. Мој утисак је да се првенствено ради о незаинтересованости за туђе невоље, али и страх игра велику улогу. Људи масовно доносе погрешне закључке када виде младог човека да лежи на улици и аутоматски претпостављају да је у питању наркоман, због чега одбијају да му пруже помоћ” , каже Живковић. Професорка Васовић објашњава зашто људи селективно помажу: “У Србији постоји велика дистанца према наркоманима и алкохоличарима, јер се сматра да су сами криви за своју судбину. Верује се да није реч о сплету околности, већ је то човекова индивидуална кривица и треба сам из тога да се извади. То се зове приписивање узрока”. Новинар Курира наводи да је га понашање његових суграђана није изненадило. “ У једном тренутку сам био прилично изнервиран јер ме је један суграђанин фотографисао док сам лежао на улици. Устао сам, пришао му и упитао га зашто је то урадио, а он ми је одговорио да је видео неког дечка да слика (то је био наш фоторепортер) и да је онда и он учинио исто.“ Не само да су људи незаинтересовани да одбране и спасу једни друге, већ радо исмевају и омаловажавају оне којима је неопходна пажња и помоћ. Реченице попут “Види га какав је прљав и ружан”, “Е брате, види лика ај да га сликамо за Фејсбук” и гуркања ногом у пролазу, Живковић је током свог малог експеримента запамтио. У великим градовима изгледа да није само деградирала саосећајност, већ и васпитање, приоритети и мера.
Београђанин Ренато Грбић (49), по занимању рибар, један је од ретких примера људи који свакодневно несебично пружају помоћ. Грбић каже да му је спашавање људи који су скочили са моста у Дунав постало друга професија. Иако то није очекивао, надлежни су га 2011. године прогласили херојем града, јер је у протекле три деценије извукао нешто више од 20 људи из реке. “Не осећам се као херој Београда, већ као човек који треба свакоме да помогне. Увек сам био ту и бићу за не дај Боже, да бих оправдао ову награду”, каже Грбић. Вођен сопственим моралним начелима и савешћу, људима даје нову шансу. “Када некоме спасим живот, осећам се посебно. Моја животна прича је да спашавам људе. У том тренутку се не бојим за себе, тако ми је ваљда негде записано”.
ПРАЗАН НОВЧАНИК, ХЛАДНО СРЦЕ
Узрок незаинтересованости за друге заиста може бити и тешка материјална ситуација у целој земљи. Међутим, срж овог проблема је опадање целокупног система вредности. Тај систем се код нас урушио током бурне, не тако давне, ратне историје и још увек се вредности налазе у конфузном стању. Социолог културе Ратко Божовић каже да је оно што се дешавало протеклих двадесет година у Србији, па самим тим и у Београду, учинило да се уруши култура свакодневице, животни стил и разумевање која су са собом повукли и емпатију. “Човек у борби за елементарне услове за живот, у јурњави за својим интересима, егзистенцијом је ЧОВЕК КРИЗЕ. Он је испрепадан, несвестан, конфузан, вођен само собом. А такав човек није способан да види стварност, а не да види друге људе. Од недостатка емпатије пати цела планета, не само Србија“, истиче Божовић.
ЛОШЕ ИСКУСТВО УТИЧЕ НА ОДЛУКЕ
И онда када су људи спремни да помогну, није реткост да им од свега тога остане нека непријатност и траума. Управо страх који тада доживе је основа да у будућности не помогну, јер се боје за себе. Тако је Београђанин Милан Радовановић (39) био физички повређен када је покушао да ухвати насилника који је старици отео торбу. “Да сам сада у истој ситуацији добро бих размислио да ли да помогнем. Мислим да ми не би пало опет на памет да се тек тако качим са насилником, јер сам прошлог пута добио ударац у главу”, каже Радовановић. Научници објашњавају да су узроци оваквог размишљања човеков инстинкт за преживљањем и жеља да заштити сопствену егзистенцију. Људи су спремнији да помогну некоме кога познају и ко им је близак, него потпуном незнанцу. Антрополошка чињеница је да постоји код људи постоји унутрашњи порив да заштите беспомоћне и недужне, међу којима су и деца јер штитећи децу ми штитимо некога ко продужава врсту. Зато људи радије помажу деци него одраслима. Међутим, ако родитељ злоставља дете на јавном месту, пролазници се углавном неће мешати, јер се сматра да је то део породичних односа и приватна сфера у коју други људи не смеју да залазе. Такође, жену ће пре заштити ако је напада непозната особа, него члан њене породице.
Постоје разни начини којима се подстиче просоцијално понашање, пре свега алтруизам. Суштина је да се поспеши солидарност, повезаност људи, дељење, брига о другима, а све се то може чинити помоћу образовања и кућног васпитања. “Први мотив може да буде награда, али она често не може да превазиђе осећај нелагодности и страха. Као дуготрајније решење намеће се побољшање система вредности и истицање позитивних примера. Тако се показује да је непомагање другим људима у ствари неодговорно понашање. Васпитавањем се ствара норма “помоћи другом у невољи” и то је оно што се мора урадити. Та обавеза треба да буде део социјалног учења у оквиру породице, школе и шире заједнице”, закључује професорка Васовић.
Јелена Ашковић, Анђела Милошевић, Драгана Крунић
