Угао Змаја од Ноћаја и Студентског трга. На зиду кафетерије Цанетов мурал. Недавно је ту преко оригиналног Дероксовог дела стајала велика црна мрља. „Ако нема мурала, нема ни морала“ , управо на тај начин човек осликан на том истом зиду објашњава све што се десило преко ноћи тог двадесетог јануара. Није само Зоран Костић био жртва, него и његов имењак Радмиловић код Пароброда, Бора и Жика Тодоровић, Џорџ Орвел, Стивен Патрик Мориси, као и многи други.
Један од тих „других“ био је и Душко Радовић. Пролазници Добрачине улице тог јутра уместо познатог лика наишли су на црнину, тамо где је писало „Данас је недеља…“ била је црнина, тамо где би сви у себи Душковим гласом изговорили „Београде, добро јутро.“, сада је била црнина, „Навијам за Партизан. Мислим да је фудбал или један облик лажног емоционалног живота или врло важна допуна емоционалног живота. Данас је недеља, ја идем на утакмицу“, рекао је једном рођени Нишлија. Управо у тим речима се могу пронаћи они који су окривљени за овај чин вандализма. С обзиром да су сви мурали били посвећени навијачима Партизана, супарничка фракција је оптужена. Иако су по том питању мишљења подељена, око једног се сви слажу: „Нека је на част човеку који узме црну фарбу, погледа Душка Радовића у очи и уништи га.“ Симбол Београда, али и пример свим „дођошима“ како се истински воли тај град и његово „срце“, баш ту негде око Добрачине улице.
Тог јутра, Београђани су показали дух компактне заједнице, засигурно више него током протеста, оних против диктатуре. Стари, као и млади осудили су овај акт, махом га схватајући као личну увреду, а не као увреду аутору или препуцавање навијачких група. „Нисам ни знала ко је насликан, али је свакако било лепше него сада“, на тај начин је уништавање мурала прокоментарисала једна госпођа, станарка једне од вандализованих зграда. Ако је ово заиста био чин проузрокован навијачким супарништвом, поставља се и питање зашто су онда уништени мурали са ликом Орвела и Морисија. Вероватно никада нису ни чули за Партизан, а осликани су само због тога што су у једном тренутку током његовог живота инспирисали аутора, те је он одлучио да их придода целом том концепту или можда боље речено уметничком правцу гробарског треш романтизма, како они то воле да називају. Цео догађај неодољиво подсећа на метаморфозу рушења у Савамали и вандализовање мурала Драгослава Михаиловича у Котежу пре три године. Све се одвило под велом ноћи, починиоци се не знају, а као и у случају ових мурала и мурал посвећен Михаиловићу је био уништен. За разлику од црне мрље, по њега је била кобна партизанска петокрака.
Милан Милосављевић Дерокс, вероватно више од остатка Београда, био је затечен овим актом. Напослетку то је и нормално, ипак их је свих четрдесет и нешто управо он и осликао. Неколико мурала је „преживело“, углавном они посвећени локалним навијачким легендама, који су изгубили свој живот. Један од њих је и онај посвећен Дери, који се налази у улици Краља Петра баш прекопута чувене парфимерије „Сава“ у којој свако може да изабере састојке свог парфема. „Српски Бенкси“ одлучио је да обнови своје радове. Као први на листи, нашао се управо онај у Добрачиној. Тај мурал као и сви остали одрађени су у већим димензијама него оригинали. Дерокс на тај начин шаље поруку, можда да је он несаломив или тврдоглав те да ће сваки пут изнова осликавати. Међутим, можда он шаље и универзалнију поруку од те. Деструкција никада не може да надмаши креативност. Управо је то истинска порука коју Дерокс шаље својим радом. А који су резултати таквог става, те поруке? Па, за почетак, Душко Радовић поново мрко гледа пролазнике у Добрачиној, Мија Алексић поново дувани са једним отвореним оком као да намигује у Господар Јовановој. „Лее Цоопер“ се поново налази као спонзор на дресу Едија Гранта иза ПМФ-а, а Цане…па Цане поново изгледао као да ће да сваког часа својим назалним гласом изговорити нешто попут: „Шта се ложиш дебела? Сиђи са бине, није ти ово Ван Гог.“
Оно што се може подвести под далекосежније последице Дероксовог рада се огледа у ставу који је Београд или макар његов већински део заузео. Заједништво у подршци која је пружена обнављању мурала и осуђивању чина који му је претходио може представљати основу за неке промене, неке нове протесте који ће овога пута уродити плодом. Дејвид Хјум је био изненађен лакоћом са којом неколицина влада над вечином. У одговору на то Иван Крастев је био изенађен лакоћом са којом се већина побунила против неколицине и лакоћом са којом је та већина после тога отишла кући. Ко зна, можда наш пример докаже да те две тврдње нису нужно универзалне.
