Студентски радови

ТАМО ГДЕ ЈУТРО ТРАЈЕ ЦЕЛОГА ДАНА

14. децембар 2011.
Anita Erker

Na uglu Krunske ulice i Maksima Gorkog, uz zgradu opštine i bezbroj kafe restorana; s jednim ulazom, ali mnogo više ponuda: Kalenić pijaca, zadužbina predratnog beogradskog obućara.

Gužva je neverovatna. Žene, deca, stariji muškarci. Bledoliki, bradati, bez kose ili sa šeširom; sa cegerima ili praznih ruku. Subota je oko podne. Sveže voće je rasprodato, ali povrća još uvek ima. Uz ulicu, sakriveno kioscima od gasova automobila: pokretna bašta i buketi cveća. Mirisnije ne može biti. Odmah pored, dve tezge dalje, pruža se red Ajdara, Zlatnog delišesa, domaćih bez imena, ali i onih uvećanih dodavanjem hemikalija. Različitih veličina i oblika.

Oko tezgi teku razgovori, igra se šah, čuje se smeh, ali i vika. Gospođa s punđom probija se vešto kroz razjarenu masu nudeći kafu i čaj. ,, Tetka Ružo ’’, čuje se muški glas- ,, daj jednu kaficu! Ali samo ako je ona tvoja!’’ I Ruža prepoznaje glas i pohita ka njemu iako ga ne vidi od gomile kupusa i kelja. Ruža je, po svemu sudeći, domaćica pijace.

Živo je ovde. Deca preskaču bare po kaldrmi, tu večnu pijačnu vodu, ogledaju se među ljuskama paradajza pa se kriju iza tatinih nogu. Igraju igre, ali ne ratne. Na uglu, tamo gde tezge postaju ’ na haubi ’ : kutije golubova, belih zečeva i red od desetak akvarijuma s ribicama. Prodavac ih pažljivo vadi mrežicom, a zatim prebacuje u plastičnu kesu. Prekoputa, u metalnim straćarama, iz porodice istih kičmenjaka: pečeni oslić, girice i tuna. Ovde su akvarijumi veći i voda je mutnija, reklo bi se ređe se menja. Plivaju u tom skučenom prostoru, razjapljenih očiju sa jedva nešto kiseonika. Uskoro će završiti na tiganju bake koja ih već nekoliko minuta merka. ,, Hajde, hajde, tebe ćemo danas! ’’, sa osmehom izgovara pokazujući prodavačici svoj ’ulov’- ,, Secni mu glavu, lepa, ako te ne mrzi, da ne mora baka kod kuće. ’’  Prodavačica joj izlazi u susret, satarom odseca glavu sa očima, a zatim uvija poveću ribu u novine. Baka je zadovoljno pozdravlja.

S druge strane, duz opštine, desetine tezgi svega i svačega: košulje, patike, stari lonci i knjige; kablovi i štipaljke. Ono nađeno, odbačeno ili pokupljeno usput. Polovno i nošeno; nečije. Miriše na cenkanje, a svi su nasmešeni. Gospodin proba šešir i daje metalni novac. Nekoliko tezgi dalje, dve dame žustro se raspravljaju. Prodavačica, s dugim crvenim noktima, ne daje sandale ispod 150. Ova druga, po svemu sudeći domaćica, ne daje više od 100. Glasne su i unose nervozu pa masa počinje popreko da ih gleda.

Ovde su ljudi poput mrava. Meškolje se, previru, na prvi pogled bore. Ovde niko ne gleda na sat. Ovde se razgovara, i ogovara. Svako svakoga poznaje. Ovde se ne svraća već dolazi; živi. Oseća se. Taj miris je najjači.