бројчаник

Прилазим гробу. Земља се још увек није слегла. Осећа се влага, али је прекрива мирис цвећа. Беле руже. Испод су Кале, понеки Љиљан и Гербер. Све је набацано, испревртано; маркер са трака слива се по белим латицама, размазује по лишћу и мокрој земљи. Изгрижени колачи и до пола попијене кафе. Мноштво опушака па се чини да замењују шљунак око плоче. Лево уз ограду, клупа.

Овде почива јунак , урезали су пре неколико дана. Изнад, крупним бројкама: 1921, цртица, 2011. Изнад, још крупнијим словима, штампаним: име, празнан простор, презиме.
Читам поново године. Рачунам износ цртице. 90, равно. Рачунам поново не би ли била сигурна. Очигледно је. Две крупне бројке с разликом од 90. Цртица је важнија, а једва се види.
И ето. Цртица као јунаштво. Цртица као живот, преживљавање, уживање и туга. Рођење и смрт, пак, уредно наглашени. Оно између- цртица.
„ Еј, како ти је било у Француској ? Јеси ли…’’
„ А, па цртица ! ’’.
Паде закључак, да ли с неба, можда и сунца , али ево га, ту је, предамном, додирује ми прсте на ногама. Испречио се па сам у сенци.
Детињство -цртица, тинејџерске године- цртица, јуче у граду- цртица, факултет-цртица. Тренутно сам- цртица.
Питам се која ли ће бројка бити важнија од данас.

Поново прилазим гробу. Другом неком. Нема цвећа, не види се земља ( прекривена је мермером ), нема кафа нити воћа. Читам: 1948, цртица, 2001. Маторо.
Поред је још један. И десно од њега, такође. Испред један с анђеоским крилима. Има их овде много. Много неких година и датума.

Можда ипак:
Овде почива јунак
Живео је

, ионако су бројке само за бубање