Студентски радови

А тек ја!

13. децембар 2011.
Anita Erker

Имам тринаест, осамнаест, двадесет једну или десет година више. Удата сам, заљубљена, оставио ме дечко, све девојке су исте. Носим старке, штикле; мада су превише скупе.

 

О моди се не расправља, мода се подразумева. Мода се увлачи под кожу па ускоро нисмо ни питани желимо ли је или не. Ту је, ма у шта погледали. А у моди је кукање, и то ТДИ ојачано.
Нисмо ли се претворили у ону направу која је одавно заборављена па је видимо само на црно-белим филмовима и понекој бозићној бајци за децу? Играчка на навијање. Музичка кутија. Лутка која на притисак кмечи, поквари се, па урличе и кад не желиш. Е па да, колеге, другови, комшије и они мало старији којима увек говорим Ви, у то смо нарасли још пре педесетак година.
О разлозима не умем. Истина, питали би сте ме, чему покретање неке теме и ’проблема’ ако већ не могу дубље да га разрадим. Одговарам Вам, сасвим искрено, да сеова тема не спомиње, и ето зашто. Ова тема је мода, иста она што се увуче, а не пита ’могу ли’, ’смем ли’, ’бираш ли мене’. Јер, ма колико нам се чинило да смо властити ’Господари’ и да нам нико, ама баш нико не може наметнути оно што претходно не одобримо- варамо се. Сви до једног. Ти, Он, Ја, моја мама, твоја ујна, наставница из четвртог разреда и она баба што продаје јаја. Не бирамо-бира нас.
Некада је, чини ми се, било ружно жалити се и јавно приказати своје посрнуће или ’очајно’ стање духа. Свака лоша помисао чувана је за себе и замагљена познатим ’киселим’ осмехом. Видиш да нешто не ваља, није како треба, питао би, али се устручаваш. Ћутиш и поштујеш туђу борбу са тиме. Данас? Не, не данас, то је било некада. Данас и кад ћутиш други кука уместо тебе; други твитује како си у ’дауну’, говори наглас ’искулирај шта ти је’; други те подсећа да мораш да кукаш на свој начин како други не би кукали уместо тебе на њихов начин. Блесавило. И, питам се, како сам онда свој ’Господар’, ’Мастер’ ума, тела, речи и поступака, када је, у толико ситуација, туђе мишљење или делање озбиљније схваћено него твоје. Зашто се мешају? Гребу кашичицом по нама као дно шоље након поједеног пудинга. И шта онда? Кукамо.
Кукамо унапред.
Унапред, како се не би, случајно, догодило да они закукају први. Тешко је то, јер би некима значило да не умемо сами да препознамо своје ’недаће’ већ су они ту да нас ’просветле’ и упуте. Упитник.
И, ето, тек тако, преко ноћи што би се рекло, постаде кукање мода без премца. Кукамо и за ствари које нам не изазивају нелагоду, али што да не, јелте. Бунимо се, жалимо, на ноге, нове патике, превише плаво небо или попуст који је у ствари маркетинг. И они кукају, истина. ’Немамо муштерије, мала је плата, дуго радно време’. Кукамо и када добијемо 5 у школи или 10 на факултету, јер, боже мој, зашто нисмо додатно похваљени, а ’пуцали смо’ од знања.
Мода кукања Или, ипак, незадовољства?
УПС.

Било како било, нисмо срећни. На овом свету ништа не ваља. Сви имају мане, све је ’погрешно’. Нисмо срећни и то је то; толико нисмо срећни да и када дође нешто што би требало да, код нормалног човека, произведе радост- ми и даље нисмо срећни. Заборавили смо да препознамо то осећање. Који пропуст, човече.