Помаже у испитном року, проверено!

Копирана „Савремена политичка теорија“ отворена је на средини. Шта, доврага, овај Норман Бери хоће да каже о конзервативизму? Страница већ помало личи на дело апстрактног експресионизма – слова су премазивана неколико пута, различитим бојама маркера, па се више ни важно од неважног не разликује. „Хоћеш ли …“, дугиним бојама се придружује траг плаве хемијске на врху стране, „..да правимо паузу, за пола сата?“ Нема тог спремања испита или колоквијума – тешког, досадног, несавладивог – које вам не постане лакше и лепше у читаоници Факултета политичких наука.

Овде студенте дочекује тишина. Али, пријатна нека тишина. Она која током дана воли да се дружи са окретањем страна, писањем хемијском по папиру, отварањем флашица, шуштањем кесица од чипса, лупкањем штикли, понеким „аааа-пћиха“ или нечијим неугашеним звоном телефона: „Двадесете газим, добро ми је сасвим..“. Тишини једино сметају они који се на њу још нису навикли.

–        „Хихихи, види какву ми је поруку послао синоћ! Хихихи“

–        „Јаој, какав паћеник“

Туп, туп, туп, туп. „Извини, може ли мало тише?“

Пространа просторија, између две стране прозора, прима око осамдесет студената. Правило каже – само са ФПН-а. Ова два момка, која седе дијагонално, читају некакво управљачко рачуноводство. За то време, девојка са „Јавном управом“ у рукама, полако шета између столова, тражећи празан сто. На свим столовима су расуте књиге (или скрипте – то варира од близине испита), свеске, маркери разних боја, стикери, флашице воде, козерве Гуаране, чаше од кафе из аутомата… Схвата да за њу нема места и креће ка излазу. Док отвара врата, у читаоничку тишину упловљава бука са ходника. Сви су погледи упрти у врата – неки ишчекују да се већ једном затворе, неки се надају да ће неко доћи, а неки у тој буци траже одбеглу концентрацију.

Да је дошла само мало касније, нашла би место. (И да се, кхм, поштују правила куће). Јер, за оним тамо столом лево седи њих десетак. Иако има места за осам студената, донели су додатне столице и некако успели да се „спакују“ заједно. Имају паузу између предавања и вежби, за које морају нешто да спреме. Мора бити да је ИПТ у питању. Колико год текст био досадан, ако га читате окружени драгим људима, који, притом, деле исту муку, савладаћете га.

Невероватно је колико читаоница може да пробуди уметника у вама. Научите све о комбинацијама боја, усавршите цртачке таленте, почнете чак и оригами од папира да правите. Мада, неки људи више воле сведеност у уметности. Цура преко пута, на пример, боји своје „Међународне односе“ само једном бојом. Сва јој књига жута. Благо њој, бар слова може да разазна. Плес маркера на књизи поред управо се завршио. „Идемо ли?“ Норман Бери још увек експресионистички изгледа и апстрактно звучи, али пауза је сјајна идеја. Колеге за столом деконцентрише шкрипа столица и затварање копиране „Савремене политичке теорије“.