СУДАР СВЕТОВА У ЈЕДНОМ ГРАДУ

Некада великом хришћанском престоницом одјекује хамаз. Милиони људи на улицама гуле колена окренути у истом правцу. Град који је некада гутао српске дечаке терајући их да забораве на своје корене, чини се неупоредиво гостољубивијим. Град контрасти и меланхолије. Град две културе, град где жене са хиџабом на глави у кафићима гледају у своје паметне телефоне, у коме су цркве претваране у џамије а оне у музеје у којима су добродошли људи свих вера, у коме су сиромаси прве комшије најбогатијима, град у коме се спајају вере, цивилизације.
Са оковима предрасуда на ногама, тешким корацима путници излазе из авиона. Тешки постају И капци од самог погледа на беду и сиромаштво који запањују. Људи у картонским кутијама поздрављају сваког пролазника уз широки осмех, срећни што су уопште и живи. У рушевинама зграда одзвања вриштање и плач деце која данима трпе гладна. На тротоару, пар метара од продавнице, стоји човек тамне пути са кутијом пуном ситница испред себе. Жена застаје да купи паковање папирнатих марамица. “Приметио сам да нисте одавде, претпостављам да говорите српски. У нашем граду су добродошли сви људи великог срца, ма које вере и националности били“, рекао је са осмехом поклањајуци марамице. Неуки продавац на улици који покушава да прехрани своју породицу поклонио је оно чиме купује хлеб, и притом врло течно разбио предрасуде на нашем језику. Енигма од града на самом прагу збуњује.
Толико гужве на улицама а нема сирена и ружних псовки које возачи упућују једни другима.

Само пар улица даље сијали су натписи на радњама за богате,а зграде са раскошним балконима пробијале су се кроз облаке.
Хотел смештен у најпрестижнијој улици Истанбула чека хиљаде гостију дневно. Туристи ужурбано уносе кофере не би ли искористили сваки секунд који ће провести у овом граду.
Са осмог спрата небодера виде се куле Аја Софије. Црква Свете Софије, или Свете мудрости, озидана дама вековима стара стамено стоји у најлепшем делу некадашњег Константинопоља. Своје рухо је три пута мењала, као седиште хришћанске патријаршије, као највећа џамија у Европи, као светски познат музеј, тековина славног Ататурка. Чињенице које су нас училе књиге из историје пале су у воду при самом уласку. Чудо старо неколико векова подсећа на добродошлицу. Тек неки испали каменчић са мозаика који су красили зидове некадашње џамије дозвољавао је понекојој фресци да нас подсети да је ова метропола некада била средиште велике римске империје.

Милиони корака дневно остављају трагове на шеталишту најпрометније улице у Истанбулу. На лицима ужурбаних туриста јасно се видела забуна. Је ли све ово старо или ново? Јесу ли ово тековине древних цивилизација или је неки дипломата изградио своје одаје на старим византијским грађевинама. Орхан Памук би мистерију разресио у свом делу “Истанбул, успомене и град” : „Није старо,није оронуло ни древно,није ни демодирано,једноставно је дуго стајало“. Бурна прошлост оставила је трага у сваком углу улице. Драгуље још чувају знаменитости које својом историјом никога не остављају равнодушним.

Плава џамија красила је парк Хиподром у средишњем делу Цариграда, како се овај град раније звао. Јединствена грађевина у читавој Турској због плаве унутрашњости и 6 високих елегантних минарета са којих хоџе песмом цео Истанбул спусте на колена, својом је префињеношћу призивала огроман број посетилаца.
Оно што је већину туриста бацило на колена била је свакако Топкапи палата. Као некадашња велика Султанова војска око ње су гордо стајали борови високи таман толико да од погледа одбране раскошну лепоту палате. Са погледом на Босфор већ полако до носа допире и мирис мора који употпуњује слику о некадашњем, потпуно другачијем животу људи. Уз раскош и богатсво ову палату улепшавале су жене које су живеле у одајама султановог харема.
Каже се да без обзира колико сте градова посетили, ако нисте видели Истанбул-нисте видели ништа. За град са толико тога за видети ни све време овога света није довољно. Можда звучи као клише, али заиста је тако. Истанбул је град из кога се сећања одупиру забораву и одолевају времену, једнако као и сам град.
Мириси злата помешани са копијама познатих парфема и коже вуку ка Капали чаршији. “Велики тржни центар у европском делу Истанбула” збуњује већ својим спољним изгледом нечега налик на пијацу. Не подсећа на Ушће и Делту, више личи на стару Калинић пијацу прекривену цреповима незамисливе површине. Гласови љубазних продаваца одјекују километрима. Вуку те за рукав и моле да уђеш и погледаш асортиман радњи побацаних без икаквог реда. Шаренило и разноврсност једноставно сами из торби извлаче новчанике. Ако нисте спремни да се ценкате, смејете и сатима останете у једној радњи шалећи се са продавцима који ће вас гостити ритуалном турском кафом и на вас навлачити јакне и бунде на 40 степени, не улазите. Мешање турског и српског језика одвлачи пажњу са, слободно можемо рећи, уметничких дела кројача и златара. Вашар без тезги и рингишпила. “320е за вас, тако вам иде уз очи, да не могу а да је не спустим на 270”. Љубазно се захваљујући и покушавајући да напусте радњу туристи склањају руке трговаца са рамена. “Сачекајте 180 је моја цена” И тако са полупразним новчаницима обилазак се наставља .
Истанбул, град Босфором подељен на Европу и Азију, град чији мост спаја светове.

Чекајући на брод који води на потпуно различиту страну,на други континент, у другу цивилизацију, сви се питају исто. Да ли у овом случају, иако се ради о једном граду, континент представља сасвим други свет?
Укрцавши се на брод препун туриста, гужву су правили и галебови несташно крадући пецива из руку исцрпљених путника. Питоми слећу на рамена туриста као да моле за мрвицу хлеба, видно слабији од осталих. Подсећају на сам улазак у град и дечицу која су на семафору заустављала аутомобиле молећи за пар лира. Мирис мора већ је мисли удаљавао од цигала које красе европски део ове бајке. Осећа се промена у ваздуху. Из босфорског мореуза брод се усидрио у море кафића у којима мушкарци вртећи своје тамне бркове испијају кафе и чајеве. Дими се наргила помешана са мирисом кафе из металних изрезбарених џезви. Морску болест отерало је очаравајуће плаветнило чији су таласи мирно ударали по фасадама кућа налик оних из серија. Беле грађевине оријенталног стила и даље су личиле на оне из модерног Таксима, главног шеталишта у европском делу Истанбула.
“Ђозлеме, пиде, кокорач” чује се све гласније са тезги са којих допире мирис јагњетине и врућег хлеба. Да, у питању је свет који не подсећа ни на шта до тада виђено . Људи никада нападнији, а опет толико љубазни да не могу да се одбију. Зграде толико мале, али толико необичне да не могу да се не примате. Град контрасти на сваком углу подсети да пружа искуство које се не стиче свуда.

Брод доплови у реалност где поветарац и даље носи честице нереалног. Спој могућег и немогућег, стварног и нестварног.
Светла моста који је омогућио овај судар различитости широм отворише очи преморених људи различитих националности. Авион полеће са истанбулског аеродрома са собом у пртљагу носећи успомене да не избледе као фреске у Аја Софији, да не орону као зидови Топкапи палате али да исто тако сачувају прошлост поколењима, јер као што је Орхан Памук рекао: “Најсавршеније је сећање на истанбулски живот и призоре”.