УМЕТНОСТ КОЈА МИРИ СУПРОТСТАВЉЕНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Интервју са Биљаном Србљановић

Жена која не остаје имуна на непатворене, интимне људске слабости, као што су усамљеност, старење и смрт. Биљана Србљановић, драмска списатељица и политичарка, рођена је у Стокхолму 1970. године. У политици је позната по својим либералним схватањима, а њен драмски рад карактерише оштра критика савременог друштва. Добитница је многих награда, како домаћих тако и светских. Од средине деведесетих година, њених пет драма, од укупно седам, преведено је на двадесет страних језика и изведено у преко педесет позоришта.

1. Чини се да је у Вашим делима сукоб неизбежна тема, ако не политичке природе, онда у породици, између генерација, са самим собом. Осим што их врло успешно детектујете, колико сте у могућности да нађете решења за исте?

-У суштини, конфликт је иманентан део драмског писања за које сам се ја определила по неком инстинкту. У свакој врсти драмског писања најважније је да постоји неко ко нешто хоће и неко ко га у томе спречава. Ако те две тежње које се сударају не постоје, онда то није добро позориште. Дијалектика је у самој сржи позоришта још од Античке Грчке. Мислим да ни на једном уметничком делу није да нуди некакве одговоре. У најбољем сценарију, на нама је да поставимо прецизно дефинисана питања. Ја увек бирам да пишем о питањима о којима и сама размишљам, као што сте и сами приметили, о некаквом сукобу са самим собом. Бирам питања на која немам одговор. Сматрам да није на мени да их пронађем. Како се то још у Аристотелово време говорило, на мени је да се људи препознају у страху и сажаљењу, да их подстакнем да сами размишљају о решењима.

2. Ваша књижевна дела су у политици и политика је у Вашим делима. С обзиром на то у каквим политичким условима живимо и стварамо, у којој мери је то симбиотички однос?

-Симбиотички јесте зато што је наш читав живот политички. Данас није потребно бити заиста заинтересован за дневну политику да би разне одлуке, које свакодневно доносимо, биле заправо политичке, од тога како се односимо према клими или екологији до тога да ли узимамо кредите и коју банку бирамо. То су све заиста велика и крупна политичка питања која су замаскирана у некакве дневне обавезе које људи и не примећују. И ми смо сви, хтели или не, свесно или не, приморани да дневно доносимо гомилу политичких одлука. Моје писање јесте на неки начин политичко, јер ја пишем о нечему што се дешава у мом окружењу. Углавном су то породични проблеми, трауме или биографије. Управо због овог што сам навела, зато што је живот дубоко уроњен у политику, за мене је то увек било неодвојиво.

3. Уметност и либерална схватања која Вас карактеришу требало би да иду руку под руку и да се подразумевају. Мислите ли да ипак уметност у Србији плаћа цену таквих схватања и од њих зависи?

Ја имам јако компликовано то филозофско и политичко мишљење. С једне стране крајње либерална схватања, а са друге стране догматско-марксистичка, барем што се теорије уметности тиче. Ја чврсто верујем у анализу идеолошке основе сваког дела. Мислим да је те ствари мало компликовано дефинисати, поготово за једног уметника. Са једне стране, корпус мојих интересовања, као што су женска права, права мањина или права животиња, овде су још увек контраверзне теме. Тако ја врло често доживљавам осуде због мог политичког или друштвеног ангажмана много више него због тога што је то инкорпорирано у мојим драмама. Моје драме говоре о обичним људима, а нама у Србији заиста није својствено да седимо у кући и расправљамо о правима животиња. Тога и нема у мојим драмама. С друге стране, то мене не спречава, напротив, да се у своје лично име бавим таквим стварима, без обзира на коментаре који заиста знају бити ружни.

4. С обзиром на то да сте више пута изјавили да је Србији место у Европској Унији, шта мислите, какав је тренутно положај наше земље у односу на Европу?

-Ја мислим да је Србија апсолутно саставни део Европе као континента. Ја сам доста дуго живела у иностранству, у тој Европској Унији . Већина мојих издавача, агената, представника је тамо. Углавном сам се сукобила са њима када говоре да је наша земља изван Европе. Из њихове визуре, наш континент је постао њихова заједница, они су га на неки начин киднаповали. Европа је географски појам и не мораш бити чланица ЕУ да би био део те традиције, културе и наследства. Сматрам да је Србија, заправо читав овај регион, ја бих рекла та српско-хрватска култура итекако уплетена у културу Европе 21. века. Ми смо део те Европе такве каква она јесте. Мислим да су неке ствари које налажу Европске конвенције, као што су права мањина, флагрантно кршене у последње време, од стране наших суседа који званично припадају тој заједници, док смо се ми чврсто држали принципа којих се теоријски сви они морају придржавати. Они су тренутно запали у кризу и морају да реше мноштво својих проблема, због тога смо ми тренутно у неком запећку. Ако ова криза буде превазиђена, Европска Унија ће трајати деценијама, али нисам сигурна да ће бити тако.

5. Што због Ваше политичке опредељености, што због принципа којих се непоколебљиво држите, често сте били мета увреда и осуда. Како на то одговарате?

Ја имам тај неки принцип да никада нисам ишла на суд због нечега што сам прочитала у новинама, пре свега у таблоидима, о себи. То су заиста биле гнусне лажи, од неких крајње “жутих”, таблоидних рецимо, да сам наркоман, да сам снимила порно филм, да сам у затвору, до разних политичких осуда да сам издајник нашег народа, локатор. Ја сам у време када је Ћурувија убијен, пролазила кроз врло сличне ствари, срећом по мене, мало се другачије завршило. Прво, ја стварно не волим да идем по судовима, то је једна врло непријатна ствар, а са друге стране, сматрам да тако само храним сензационализам и дајем повода за писање нових текстова на исту тему. Стварно увек сачекам да се све то некако утиша и истутњи. На суду сам била само када сам била тужена, до сада сам изгубила само једну парницу, против Кустурице пре двадесет година, само зато што нисам могла црно на бело да докажем његову сарадњу са Слободаном Милосевићем.

6. И за крај, шта мислите, шта је најбољи одговор на, како сте рекли клевету, госпође Тање Бошковић да сте плагијатор?

Постоје неке оптужбе које ипак постају озбиљне. Ја сам редован професор на Факултету драмских уметности, код нас је, у академском свету, плагијат нешто што је апсолутно недопустиво. Ту се више не ради о уметничком квалитету, у питању је озбиљно кривично дело. Такве ствари моја деонтологија као професорке и као уметнице уопште не може да допусти. Ако од тога одустанем, остаће нешто што ја никада нисам порекла, а може пуно да ме кошта. Немам претерано поверење у наше правосуђе, али то су неке ситне и лако доказиве ствари. Сматрам да је то била само једна непромишљена жеља за увредом, али некада морамо да станемо и размислимо о последицама онога што причамо.