“Ја не компонујем музику, ја компонујем живот”

Петра Перовић, рођена 21.06.1995. године, пијаниста и студент факултета музичких уметности у Београду.

Врачар већ мирише на уметност. Дух старог београдског насеља свира у д-молу. Незнајући где сам кренула, пратим тонове пригушеног клавира који допиру са почетка улице. И звоно је некако мелодично, осећам добро расположење уз звуке умирујуће класике. Без много чекања врата ми отвара уметница необичне лепоте. Широки осмех добродошлице обећава пријатан разговор, али уз мало меланхолије у очима и занимљиву животну причу. Петра Перовић, млада пијанисткиња необично дугих, витких прстију, огрнута великом мушком тренерком, стајала је на улазу са плишаним розе мачкама на ногама.
Љубазно померајући дрвену, изрезбарену столицу нуди ме чашом квалитетног вина. Чудно, очекивала сам шољу домаће кафе или топлог, биљног чаја. Шта прво приметити у стану заљубљеника у музику до великог старог клавира и зида пуног диплома и плакета необичних облика.

“Из моје свирале чује се оно што ја заправо јесам”

“Иако нисам особа такмичарског духа, са непуних 5 година морала сам да изађем из својих оквира, које сам, веровали или не, већ тада себи поставила. Нисам од себе пуно очекивала. Музика је за мене представљала игру. Не радом, наглашавам, већ шармом и талентом испунила сам сан својих родитеља. На првом такмичењу била сам лауреат и освојила специјалну прву награду” , причала је Петра помало шаљивим гласом. Поред клавира је стајала огромна полица коју сам све време посматрала слушајући је. Била је пуна неких изгужваних папира и, рекла бих, књига које нису личиле на оне из књижаре. Осмехнула се и добацила како се баш и не поноси својом уредношћу. “Нисам неко коме све ствари стоје на свом месту. Сналазим се у лому много лакше него у реду, што се може закључити по овој полици. Мени је живот у хаосу па се то огледа у нотама и чује у мојим композицијама. Понекад ми је потребно и неколико сати да пронађем оно што тражим, али како средити неколико хиљада папира и преко 300 књига?!”
“Направила си неку смешну гримасу када сам поменула хаос у мојим композицијама, па дозволи да ти објасним.” Осмехнула се Петра и села за клавир. У том тренутку зазвонио ми је телефон. Не обазирући се на звоњаву, почела је да свира. После неколико секунди схватила сам да се ради о мелодији коју сам пре исто толико времена чула из торбе само у неком необично измењеном облику. Звуци који су и од мојих мисли успели да направе хаос, ипак су некако давали назнаке даљег тока разговора. ”Ето, ја не компонујем музику, ја компонујем живот. Свирам оно што осећам. Знаш ону бајку “У цара Тројана козије уши”? Шта је рупа била за берберина, то је отприлике и клавир за мене. Из моје свирале чује се оно што заправо ја јесам.”

“Кофере никад не стигнем да отпакујем”

Време је пролазило брзином аутомобила који су неретко прекидали необично умирујућу атмосферу. “Одрастала сам у кући своје баке у једном малом граду на југу Србије, уз добру музику и веома необичан ентеријер. Као дете уметника, никада ме нису занимале барбике и лутке. Имали смо радионицу у дворишту у којој сам сама правила своје играчке. Нисам била омиљена међу вршњакињама и увек сам се боље сналазила у мушком друштву.” Замишљено је причала Петра, испијајући своју часу вина. Имала је само 9 година када је авионом, без родитеља, уз пратњу наставника и пар другова кренула у Париз на још једно такмичење. ”Нисам се уплашила. Са толико година само сам чекала да побегнем од куће и одморим се од маминих брига и татиних примедби. Шта дете од толико година зна, осим да свира клавир”, насмејала се и наставила “Па ето, тако нисам знала и да по повратку са пута кофере нећу отпаковати. Након великог дворишта морала сам да прихватим терасу од 2 квадрата и мали стан на врацару. Тата је остао у Прокупљу, а мама и ја смо због њиховог развода и мог школовања досле у Београд.” Са пуно сете у очима и још мало преосталог вина Петра се окренула ка полици и извукла прашњави албум за слике тамноцрвене боје. Девојчица дугих плетеница са старицом и великим псом стајала је на вратима састављених од необичних глинених глава. “Врата је мама дизајнирала, а пса је тата купио, ово десно је бака”. Насмејала сам се покушавајући да избегнем тугу у њеним очима. “Нисам несрећна, ја кофере ионако никад не стигнем да отпакујем”, вратиле смо се шаљивом тону. ”Заборавих да поменем да се ни одатле нисам вратила без награде. Још један сан родитеља био је испуњен, не кажем мој сан јер једино о чему сам ја маштала знао је клавир и неко ко је моја дела умео да осети.”

Метал у ватри, човек у вину

Изашле смо на терасу. Прстом је показала на зграду која је одатле изгледала јако мала. Прокоментарисала је да свој живот тренутно обликује по њој. Збунила сам се и погледала у даљину. Била је то зграда факултета музичких уметности. “Шалим се, али није да не би требало да буде тако. Вероватно се питаш зашто не помињем ове бројне награде и не прицам о њима. Рећи ћу ти, не поносим се ниједном дипломом коју сам добила, па тако се нећу поносити ни овом факултетском којој се надам за пар година. Драге су ми, биће и она, али је једино чиме се поносим оно што носим у себи.” Вратила се до кухиње по нову боцу пића и замолила да одемо до њене собе. Поред кревета је комода на којој је стајало младо бонсаи дрво. Поред њега се налазило пар књига исписаних на јапанском језику. “Управо сам то хтела да ти покажем. Очарана сам јапанском културом и њиховим језиком. Ова комода је пуна књига, имам свега неколико на српском, остале су јапанске. Требало је пуно времена да научим основне ствари, али се исплатило. Људи који живе по сто година, па зар није корисно од њих нешто научити? Поред тога, обозавам да читам њихове стрипове, зову се манге.”
Да се метал упознаје у ватри, а човек уз вино нагласила је и додала како и на овом познанству треба захвалити јапанској пословици.

Како сама каже о животу је највисе научила из уметности којом се бави. Највећу инспирацију проналази у композицијама Клода Дебисија. Тада налази свој мир и бези од реалности која је по свему судећи сурова у држави у којој живимо. “Данас је тешко пронаћи пријатеља због поремећеног система вредности и небитних ствари које занимају девојке мојих година. Имала сам среће да будем окружена правим људима који су подстакли развој моје личности у правцу у коме сам желела.” Отисла је до радног стола,упалила велику глобус лампу и показала на кофере који су заиста стајали спаковани иза врата. Ускоро путује у Јапан и коначно остварује сопствени сан.
Испратила ме је речима: “Све ово сам могла и да одсвирам, боље би смо се провеле свакако, а ти би сазнала довољно, иако сам се по први пут осећала испуњено и док причам.”