Анђео чувар ромске деце

  Свратиште у Београду
АНЂЕО ЧУВАР РОМСКЕ ДЕЦЕ
Салвадор је ћутао и гледао у под. Осећао је грижу савести зато што је прекршио правило.

Станица ,,Марка Орешковића“ на Звездари. На ову станицу довозе вас тролејбуси, 28 и 40 и аутобуси, 77 и 79. Врелина београдског асфалта гуши, улица je дуга и бескрајна. Недалеко од овог стајалишта, преко пута, налази се уска улица, која вас узбрдо води до мање приступачног места у коме се окупљају углавном ромска деца од пет до деветнаест година. У Крфској 7а, налази се „Свратиште“, одмах иза Градског центра за социјални рад општине Звездара. Испред улаза седи око пет жена, пију воду и хладе се папирима. Те жене су васпитачи, социјалне раднице и психолози.
Врата отвара дечак ромске националности: сигурно му је око седам, осам година.
,,Добар дан, изволите“, учтиво изговара; прва назнака да се осетите пријатно, да разбијете предрасуде о деци о којој, кад их на улици видите, помислите да не поседују ни трунку васпитања.
Дечак има зарасле ожиљке на лицу: око усана, на левом образу, а на левој обрви свежу огреботину. Да ли је то само дечја несмотреност, или је одлика тешког живота кроз који пролазе? Затворио врата је и отрчао десно.
Прво „Свратиште“ је настало тако, што су студенти некадашњег Дефектолошког факултета, видели да у одређеним деловима Београда, што у оквиру њиховог факултета који је на Дорћолу, што у другим деловима, постоје деца и млади који проводе време на улици. Почели су да истражују, да ступају у контакт са људима које су видели на улици. Почели су да их воде по различитим местима на територији Београда која уопште нису била видљива за друге људе: напуштени вагони, напуштене зграде, отвори за топловоде у којима су деца и млади живели. Први корак је био обезбеђивање јакни, супа, чајева тој деци и младима, јер је био зимски период.
Прво „Свратиште“ је било отворено у згради, у Дринчићевој улици на Дорћолу. Долазили су људи различитих узраста. Oбзиром да је било у стамбеној згради, станари су се бунили, долазила је чак и полиција, па се тадашње Свратиште се преселило на кратко у Културни центар Радија Б92. Простор је добило 2007. године на Звездари, на овом месту где смо сада.
Једно „Свратиште“ није било довољно, па је 2010. године отворено „Свратиште“ на Новом Београду, које користе деца која живе и раде на територији Новог Београда, а ово „Свратиште“ овде, деца из општина Палилула, Звездара, Стари град, са доње стране реке Саве.
Наспрам улазних врата налазе се два купатила. Како кажу у „Свратишту“, једно је за особље, у којем се налази веш машина за прање ствари, а друго, за децу која долазе да се окупају и освеже.
Са десне стране је кухиња: три стола за којима може да седне по четворо особа, у дну се налази судопера, полице и фиоке за посуђе. На зиду наспрам врата за улаз у кухињу налази се урамљена жута мајица са потписима деце.
Од улазних врата у „Свратиште“, десно је ходник у коме се врши пријем људи и деце која долазе, ту су и врата од канцеларије, на којима пише ,,Куц, куц! Могу ли да уђем?“. У њој се чува гардероба, коју донирају грађани.
Наспрам ње је дневни боравак, који се наставља у радионицу. У радионици за столом седи студент из иностранства, црта са другим дечаком и помаже му око свог рада. У њој се налази полица са књигама, бојанкама, друштвеним играма. Из радионице може да се уђе у две просторије, то су мушка и женска спаваћа соба. Оне служе да деца ту преспавају: најдуже могу да остану три ноћи, али када су ванредне ситуације у питању, приме и породице. У дневном боравку су два троседа један наспрам другог, а поред њих двосед и телевизор, који служи да деца гледају цртане филмове, серије, емисије, и слично.
Зидови су офарбани веселим бојама и облепљени дечијим ликовним радовима. На зиду преко пута стола у ходнику налази се пано на којем се налазе разна обавештења: када медицинска сестра ради, којим данима је музичка радионица, којим креативна, а којим радионица програма превенције. Поред њих су закачени и потписани радови малишана. Имају необична имена, нетипична за људе који живе на овим просторима. Поред уобичајених српских назива, прочитаћете и имена из мексичких сапуница. На једној фотографији је дечак у жутој мајици која је урамљена у кухињи. Фотографисано је на стадиону, на којем се одржао дечији маратон.
За столом у ходнику седи васпитач, Кршо Јовановић. Сед, средовечан човек, записује ко и када долази и одлази. У “Свратишту“ је веома значајно да се води евиденција ко када долази, колико често, да би знали када треба да реагују на недолазак.
Из радионице су изашли студент и дечак. Тај дечак је специфичног изгледа: кожа му је браон боје, али очи су му сиво-зелене боје, веома продорне, долазе до изражаја од тамне пути. Студент излази и одлази, а после њега улазе још двојица дечака.
,,Салвадоре, зашто си прекршио правило и дошао јуче, а под казном си?“, упита Кршо дечака.
,,Нисам знао, па зар није два дана да не смем да дођем, а трећег да смем?“ правда се дечак, стар око седам, осам година.
,,Немој да ме лажеш, ја нисам био ту јуче, знао си то и дошао си’’, објашњава васпитач мирним тоном, без подвикивања, ,,Када малтретираш друге кориснике, не смеш да користиш услуге „Свратишта“ три дана, дакле, не долазиш три дана, дођеш четвртог“, Салвадор ћути и гледа у под. Осећа грижу савести што је прекршио правило.
У Свратиште улази девојчица Силвана, пере руке и са мокрим рукама долази до стола у ходнику.
,,Обриши руке, Силвана, не можеш да идеш са мокрим рукама“, каже Кршо девојчици. Она је протрљала руке у своју мајицу. ,,Не тако, не бриши о себе. Иди опери поново, имаш и сапун у купатилу и обриши руке пешкиром“, објашњава васпитач мирним тоном, а Силвана се окренула и отишла у купатило. Све четворо су дошли да ручају. У том ходнику стоји и фрижидер, који је напуњен храном. Деца се сама служе, као код своје куће.
,,Салвадоре, шта ћемо сада са тобом?“, упита васпитач. Дечак ћути и гледа час у васпитача, час у под. ,,Нисам знао да не могу да дођем“, правда се Салвадор. ,,Није лепо лагати“, поновља више пута Кршо.
Други дечак по имену Кристијан, који је све време седео ту, очигледно старији од Салвадора, добацује разговору између васпитача и Салвадора.
,,Сви лажу, сви у Србији лажу, лаже цео свет“.
,,Али није лепо лагати. Где је корисник са којим си се потукао, Давид, је л’ тако?“ , упита га Кршо. ,,Давида мама више не пушта да долази“, одговори Кристијан и наставља, ,,пре неко вече смо се играли и палили картон. Сакупили смо се на улици, поређали га и запалили, а Давид је запалио косу и његова мама је рекла да је под казном и да неће долазити“. ,,Знате да то не треба да радите, да можете да се повредите, да се запалите“, каже Кршо и упита, ,,шта ћемо са тобом, Салвадоре?“ , дечак слеже раменима.
И даље му је туга у очима што се лоше понео и што је зарадио казну. ,,Хајде, идемо да једемо, али да почистите сто, прошлог пута то нисте урадили“, устаје васпитач и одлази са децом у кухињу.
На вратима од кухиње постоји тачан дневни ред када се доручкује, када се руча, а када се вечера. Све мирише на свеже и чисто. Децу на том месту уче реду, васпитању, правилима. У „Свратишту“, кажу да деца напредују, да се склањају са улице, да иду у школу. За сваки прекршај постоји казна – малишани очигледно не желе да повреде икога, посебно оне који им помажу и уче их да буду бољи.
Ово место одише љубављу, топлином дома и добром вољом.