Студентски радови

Studentski dom 4. April

5. фебруар 2018.
Марко Наумовић

Studentski dom 4. April

Ulica Vojvode Stepe duga je skoro 8 kilometara, što je čini najdužom ulicom u Beogradu. Od Autokomande do Kumodraža možete pronaći sve što vam je potrebno idući samo pravo. Kako ima mnogo studenata kojima Beograd nije rodno mesto, deluje da im je najpotrebnije da se se negde osećaju kao kod kuće.

Restoran Studentskog doma 4.april tačka je koja spaja student svih okolnih fakulteta. Nije važno da li ste smešteni u domu ili u stanu u blizini. Ili živite na drugom kraju grada, pa glad nadjačava želju za odlaskom kući nakon dugog dana ispunjenog vežbama i obaveznim predavanjima. Zgrada koja je izgrađenja 1965. godine, do danas je ugostila desetine hiljada studenata.

Radni je dan, večera se služi jos pola sata. Već je na prilazu gužva i buku koju prave vozila iz prometne ulice, najednom zamenjuju razgovori studenata koji su završili sa večerom i razmenjuju utiske o glavnom jelu.
Prvo na šta se naiđe po ulasku u Dom je portirnica. Za njom sedi stariji čovek. Uzvrati svaki pozdrav koji mu je upućen i raspoložen je da uputi one koji su prvi put došli gde se šta nalazi.
„Ove stepenice vode ka sobama. Tu je pravo prodavnica, a tamo je menza“, objašnjava Ilija Matić, pokazujući rukama gde je šta.

Dečko koji je završio sa obrokom, izlazi iz restorana i pridržava vrata devojkama koje su tek stigle. Svuda se okolo čuje isti pozdrav – Dobro veče, koleginice. Dobro veče, kolega.

Prostorija je velika. Desno su lavaboi, levo je red, a poslednji u redu je blizu vrata. U redu su najrazličitiji ljudi, od onih koji su sišli sa sprata u papučama i koji sa svojim cimerima i poznanicima razgovaraju na najrazličitije teme, do onih koji nose pune ruke stvari i žure da nakon obroka nastave dalje.
Naslonjen desnim ramenom na zid, dečko plave kose čita drugi deo knjige Gozba za vrane i ne podižući glavu sa stranice, hoda korak, dva napred svaki put kada se pomeri red. Ako se bolje zagledaš, možeš videti da se fotografija sa kartice ne poklapa sa licem koje vidiš pred sobom.

Uskoro se završava večera, pa su nervozni i domaćini i gosti. Kuvarice sve vreme užurbano donose sveže porcije. Na početku odeljka sa hranom nalaze se beli poslužavnici naslagani jedan na drugi u četiri reda, svaki je izgreban nožem. Večeras možete birati da li ćete uz kupus salatu jesti piletinu ili ćevape. Posle toga je vitrina sa poslasticama, u ponudi je kompot. Na kraju su posude iz kojih uzimaš escajg, nakon što ostaviš svoj žeton. U restoran može da stane oko 200 ljudi, ali retko kad se desi da ima mesta čim stigneš.

Za stolom u sredini sede četiri devojke koje sve vreme razgovaraju. Jedna od njih je više skoncentrisana na mobilni telefon, te samo povremeno klimne glavom ili se nasmeje.
Pored njih sedi grupa ljudi i ne progovaraju ni reč. Za tim stolom je dečko koji je uzeo dve porcije glavnog jela i žuri da ih pojede. Devojka pored njega jede desert, okrećući se sve vreme levo desno, da proveri da li je neko gleda. Ima nekoliko prisutnih koji jedu i istovremeno gledaju tuđe tanjire i prate svaki pokret koji neko načini u prostoriji.
Sto do prozora se ispraznio. Dečko i devojka žure ka njemu, kako im neko ne bi zauzeo mesto i sedaju. Spustivši poslužavnije, on počinje da gricka hleb, a ona vadi viljušku i nož iz torbe. Kroz graju čuje se kako joj kroz smeh kaže: „Mogla bi da kupiš taj žeton, već dve godine nosiš to svakog dana.“

Pre izlaska iz menze, poslužavnici i escajg se vraćaju i uzima se žeton. Dok se okreneš, mesto na kom si sedeo je već zauzeto.

Večera se završava za manje od pet minuta, ali je kod vrata i dalje gužva i svaki lavabo je zauzet od strane studenata koji su tek stigli.
U holu je nešto manje ljudi nego u restoranu. Nekolicina planira da ode na piće do kafića ispred. Par njih odlazi gore u sobe, a neko napolje, pa svako svojim putem sve dok se sutradan opet ne nađu na istom mestu i dok im dobro jutro ne poželi isti onaj glas koji im sada govori Laku noć, deco.