Док на светској рокенрол сцени супергрупе постају све чешћа појава, у Србији до скоро није било ниједне. Прва скупина добро познатих музичара код нас која се тако изјаснила јесу Шкртице. Овај бенд састављен је од музичара из три генерације и четири музичке групе. Најстарију генерацију у бенду представља фронтмен Партибрејкерса Зоран Костић Цане, кога као нешто млађи на гитарама прате Борис Младеновић из Јарбола и Владимир Коларић Коле из Великог Презира. Ритам секцију чине момци из бенда Стрејт Мики анд д Бојз, Бошко Мијушковић на басу и Данило Луковић за бубњевима, као представнци младе београдске рокенрол сцене.
Прву свирку бенд је одржао 2014. године у Клубу Фест у Земуну да би одмах неколико дана након тога наступили у сали Американа у Дому омладине. Тада нису имали објављену ниједну песму, нити било какав снимак. Зашто су донели овакву одлуку музичари су објаснили на својој Фејсбук страници: Великодушне Шкртице сматрају да је ред пружити прилику заинтересованима да се у непосредном контакту, први пут представе публици онакви какви јесу. Из прве руке, уживо. На концерту.
Од тада објављено је неколико снимака уживо из студија, а бенд је својом концертном активношћу наставио да додатно интригира публику, држећи их у константном ишчекивању студијског издања. Одмах су се појавиле расправе око тога да Цанетов вокал припада Брејкерсима и да је немогуће да било шта где се он појави може да добије нови тон. Као и увек, скептични и негативни коментари појавили су се пре него што је било шта конкретно објављено и као да никада нисмо чули ниједну супергрупу. Музичари су се изјаснили да им ово уопште није битно и да је главна ствар за њих само уживање у стварању нечега новог и спонтаног, ван својих матичних бендова.
Коначно после две године стиже албум првенац који носи сам назив бенда. Почетак је резервисан за песму “Време“, које је и једна од главних тема, поред слободе, која прожима овај албум. Директна, енергична и веома искусно аранжирана, с рефреном који улази у уши, ова нумера представаља квалитетан мамац за даље слушање албума. Надовезује се “Заборава нема” којом је најављен албум. Добар грув и хармонични брејк који доприноси ефектности највећи су квалитети ове песме, заједно са авангардним приступом којим се спајају вокал и музика. Трећа песма “Кулисе” већ позната публици са снимка из студија “Код Петровића”, спушта темпо албума. Поседује рефрен занимљиве ритмике, гитарске џез фазоне и спонтану солажу на две гитаре после другог рефрена, као и велики налет енергије на вокалима у последњем. Одавно од Цанета нисму чули да га нешто овако погађа. Цане режи док пева последњи рефрен: Ту је био човек, сада га нема, пријављујем нестанак човека.
Велики значај најмлађих чланова бенда огледа се у њиховом чврстом и прецизном свирању у песми “Хит“. Ова песма иако добро вози ипак је због свог текста пријемчљивија за свирање уживо, јер доводи до експлозије масе у делу : Коме је стало да живи још мало? Нека се јави!, када сви прозвани овим делом почињу да вичу. “Хоризонти” на самом крају првог дела албума показују да су чланови бенда способни да потпуно изађу из зоне комфора и нечега сто су раније стварали. Мрачна атмосфера, прошарана оријенталним украсима и бас деоницом која плови кроз троми бубањ свакако је нешто приближније гранџ звуку и психоделији него било ком поџанру у ком су музичари стварали. Најмоћнији део песме је ипак прелаз у ком се пева: Чекам тај дан… буди поред мене да не будем сам. Након Цанетовог “крика” музика тотално експлодира. Немогуће је остати имун на овај моменат.
“Паранормално” враћа албум на пут рокенрола. Настала у виду џем сешна и импровизације са добрим текстом, ова песма ипак не представља ништа револуционарно нити добро осмишљено. Мада опет, има промишљене текстуалне делове који директно нападају публику: Како је код вас сада доле? Да ли има нешто ново? Албум се наставља песмом “Моја љубав је тешка” која такође музичаре оставља у области онога што добро познају. Ово је једина песма за коју би се могло оправдати мишљење фанова да ће ово бити модификовани Брејкерси. Цане као да је извукао текст нумере коју његов матични бенд није хтео да ради. Музика такође доста подсећа на оно што су Антон и екипа радили. “Мудролије” доносе неки психоделични рок, какав нисмо имали одавно прилике да чујемо код нас. Бошкове бас деонице и Данилов бубањ представљају темељ ове песме. Повремени фазони у свирању подсећају на то какву су музику правили Тхе Доорс и Телевисион. Интересантна и несвакидашња песма подиже други део албума на виши ниво. “Ваздуха” почиње да бескомпромисно ломи после првог ударца бубњева. Једна од краћих песама на албуму не даје предаха ниједног тренутка осим на крају када Цане пева а капела, да би се све опет моћно распало у гитарске импровизације.
“Тик-Так” је искусно остављена да закуца крај албума. Враћа све теме кроз које се прошло током албума. Слобода, време и живот су нашли своје место у овој песми. Интересантног аранжмана са брејк-рефреном у ком постоје само вокал који пева тик-так, мирно бас разлагање које га прати, а завршава се упозорењем за све слушаоце: Све што потискујеш прети да експлодира!. Овај део показује још једном Цанетову енергију, пожртвованост и то колико му је стало до бенда и песама. Албум и песма завршавају се јасним и гласним откуцајем. Так!
Продукција је обавила велики део посла, пруживши нам сирову енергију с циљем да представи бенд онако како он звучи на пробама и свиркама. Нема много ефеката и пеглања, све је бачено у лице слушаоца. Доживљај свирке уживо је у већој мери сачуван, али ипак ове уметнике треба видети и чути на бини како би се добио укупан утисак њихове посвећености и љубави према стварању и наступима.
Свако од чланова бенда је имао слободу да експериментише и у сарадњи са осталима открије неке нове аспекте свог музицирања за које до тада није знао ни да постоје. Ритам секција је поред својих старијих колега показала да им је дорасла и да је у стању да додатно напредује и учи. Старији су имали шта да науче од млађих, који су донели енергију и жанровску шареноликост овом бенду и албуму. Такође, Цанетов препознатљиви вокал и текстови овде су ипак добили неку нову димензију. Све је то још емотивније, певачки сигурније и занимљивије. Обраћа се људима са жељом да их натера да се мењају, посвете стварима које воле, не остају равнодушни, освести о пролазости и на тај начин пробуди жељу за животом.
Најбољу страну албума представљају добра решења у аранжманима. У скоро свим песмама постоје делови који вас могу изненадити и закуцати у месту. Спонтаност, експерименталност, емотивно свирање по осећају без икаквих ограничења, поред продукције, уметнички су квалитети овог албума. Ако се изузме неколико песама не тако занимљиве структуре и динамички несређених, овај првенац је дело великог квалитета. Нумере као што су “Кулисе“, “Хоризонти“, “Тик-Так“, “Мудролије” и “Заборава нема” свакако одударају од претходног рада музичара и представљају јединствени производ бенда, кога ће, како буду налазили свој уникатни израз, бити све више. Теме које се провлаче кроз текстове нужне су у времену у ком живимо, а снага музике коју су донеле Шкртице свакако вас неће оставити равнодушним.
Последњи радови
Студентски радови30. март 2018.“Добро уклопљен” стонерски блуз српског југа
Студентски радови30. март 2018.Меланхолично-немирни концепт љубави
Интервју недеље28. март 2018.“Не бих се никада бавила музиком да то не волим, све би било бесмислено”
Студентски радови28. март 2018.„Облик воде“ – Слатка, али не претерано хранљива Оскаром декорисана бајка