Студентски радови

„Облик воде“ – Слатка, али не претерано хранљива Оскаром декорисана бајка

28. март 2018.
Младен Милошевић

Од Гиљерма дел Тора смо навикли на чудне, стилизиране филмове али “Облик воде”, спој роматнике и филма о чудовиштима је на прву његов најчуднији филм. Али само на прву, јер врло брзо схватамо да је ово уобичајена прича о аутсајдерима, људима издвојеним од друштва због тога што су другачији као и прича о страху од различитости. Филм сам по себи није мастерпис, али га је освајање овогодишњег Оскара за најбољи у очима јавности уздигло на тај ниво. Све у свему добили смо сладуњаву причицу која тешко да може стајати раме уз раме с филмовима који су заиста својим квалитетом заслужили ову награду. Очигледно да је сад у игри званој Додела Оскара нешто друго било важније самој Академији.

Дел Торо је каријеру режисера почео низом кратких филмова и коауторством у хорор серији “Назначено време”, својеврсној мексичкој верзији “Зоне сумрака”, у којој су искуство стекли и будући оскаровци Алфонсо Карон и Емануел Лубетцки. Као аутор дугометражног филма дебитовао је 1993. окултним хорором “Кронос”. Дел Торо је одмах добио позив у Холивуд, где је снима визуално сугестивни биолошки хорор “Мимик” о биолошком отрову који проузрокује мутацију кукаца чудовишних размера у њујоршкој канализацији. Након тог подцењеног и не баш јако успешног филма Дел Торо се први пут сели у своју трећу филмску домовину – Шпанију – где снима “Ђавољу кичму” (2001.), готик у амбијенту Шпанског грађанског рата. Потом се опет враћа у Холивуд где снима стрип адаптацију “Хеллбоја” (два филма, 2004., 2008.). У паузи између “Хелбоја” поново ће се преселити у Шпанију и снимити филм који му је обележио досадашњу каријеру. Реч је о “Пановом лавиринту”, маштовитој мешавини бајке, хорора и партизанског филма, филму у којем користи антролопологију, бајку и фолклор као оруђе критике патријархата. Након “Пановог лавиринта” Дел Торо се вратио у Холивуд и нанизао пар прилично безличних студијских наслова (“Пацифички прстен”, хорор “Гримизни врх”), тако да се на “Облик воде” гледа као на његов добродошли повратак из ових излизаних и штурих сци-фи и хорор покушаја.

“Облик воде” је заиста бајковит И као већина Дел Торових филмова и игра се са већ познатим бајкама, па тако у овом случају подсећа на „Принцезу и жапца“, „Лепотицу и Звер“, обрнуту „Малу Сирену“. Овакве елементе смо већ сретали и у Пановом Лавиринту, али и неким филмовима у којима је сарађивао као продуцент („Сиротиште“ у ком имамо мотиве „Ивице и Марице“ и „Петра Пана“). На неки начин овде му је то може се рећи најслабије успело, јер само то коришћење није донело неки велики значај целокупној причи. На почетку сте потпуно затечени ситуацијом у којој чистачица улази првобитно у другарску, а касније сексуалну везу с бићем, али до самог краја се ту ништа значајно не развија већ остајемо на том голицању маште. Режисер почиње и поприлично да се понавља с поентама ко су и шта су чудовишта такође. И овде као и у многим његовим филмовима радња је смештена у време рата где се изненеда појављује митско („Панов лавиринт“) или натприродно биће („Дјавоља кичма“ – дух мртвог дечака) које окупира пажњу осталих актера, а увек једног нарочито. Јасно је било још пре самог гледања филма да ћемо на крају имати поенту да они који изгледају споља као монструми то нису, већ да се у дубини одређених људи заправо крију прави демони. Још је у овом филму то најслабије и остаје на нивоу приче о добру и злу намењене деци. Ако је то био циљ онда је успешно.

Естетски је изврсно и маштовито осмишљен. Зелене боја као симбол екологије, вода као виталности, ноћ као место у ком се сакривамо од других и прљавштина ратних установа стварају у исто време мрачну и магијску атмосферу. Такође ликови су вешто осмишљени, а глумци математички прецизно изабрани. Крхка нема спремачица белкиња која се заљубљује у чудовиште, спремачица црнкиња која константно прича о проблемима код куће и остарели комшија који је заљубљем у конобара у оближњој посластичарници одлично носе терет протагониста ове приче. Насупрот њих стоји окрутни и дисциплиновани шеф обезбеђења који за задатак има да својим електричним џиновским пендреком из бића извуче нешто корисно како би Американцима донео превласт у Хладном Рату. Глумац Мајкл Шенон је бриљирао у овој улози и готово цео филм вас више занима због чега се он понаша тако и да ли ће успети да открије шта се заправо десило и ко је украо биће, него оно што се дешава у кући неме девојке након отмице. Сматрам да је заправо највећи губитник у глумачкој постави он, јер заиста је он више заслужио да држи Златну статуу него сто је то сам филм заслужио, без њега би ово све било млако и сладуњаво. А он чак није био ни номинован.

Протагонисти су ту да нам покажу један свет који је маргинализован у друштву, да ли због својих урођених мана, боје коже или сексуалног опредељња. Јасно је да је Холивуд заправо веома лако пао на саму ту чињеницу да у свету, а понајвише у Америци расте снага конзервативних покрета и мржња против других и другачијих. Гиљермо нешто раније баш и није лудео за том темом, али је због својих претходних успеха сад улетео у Холивудску машину и свесно или несвесно почео да прави, ако могу тако да се изразим холивудскије филмове него иначе. Тако је исто било и са Инаритуом који је тек за „Човека Птицу“ добио Оскара када је први пут радњу преместио на америчко подручје и бавио се Бродвејом и судбином људи у америчкој филмско-позоришној индустрији. Ниједан ни други нису значајно променили естетске аспекте и тај начин су остали доследни свом стилу, али су изгубили оштрицу коју су некад имали, а која је лежала у самој причи. Искрено ми је нешто посебно чудно што у последње време три Мексиканца (већ поменути и Алфонсо) добијају највише награда за Оскара, све ми то некако вуче на ту слику коју филмска индустрија жели да створи, да је другачија и демократичнија од власти. Ипак, то је јако необјективан и себичан критеријум по ком се бира добитник награде која сад само представља политичко ограђивање. Чини ми се ипак да иако је добио овог Оскара сам филм и Дел Торо неће бити на неком добитку. Сам филм ће бити заборављен као и Гиљермови скорашњи холивудски филови, док ће круна режисеровог рада и даље остати на „Пановом Лавиринту“ и старијим подухватима