Србија подвучена жутим

Публика подржава таблоидне садржаје, али референтна штампа не сме да „пожути“, јер ће изгубити старе читаоце, а нове неће стећи

    Јагода Марковић, радница на киоску Штампе, дневно прочита више новина од просечног грађанина.Међутим, иако пасионирани читач, Марковићева тврди да данас нема шта да се прочита и да су све ређи они који купују озибљну штампу.

„У последње време, гледам слике и крстим се! Ово су сликовнице, а људи их купују! Када неко затражи Политику или Данас, мени је чудно јер скоро да сам заборавила да постоје!“, каже  Марковићева. 

Не жали се, како истиче на посао ни на плату, али је брине утицај окружења.
„ Није лако пратити дешавања у политици, економији, привреди, када их представљају као  ноћни провод и сплетке! Не интересује ме ко шта  пије или облачи- интересује ме хоћу ли ја имати шта да попијем или обучем!“, тврди она.’ Психолошки утицај често може бити тежи од физичког рада. Јагода то добро зна.

     Таболидизација није одлика наше медијске сцене, већ свеприсутан феномен у свету. Међутим, типичан српски бренд је политика као тема таблоида. Док се светски таблоиди фокусирају на естрадне личности, у Србији њихово место заузимају политичари.      Банализација политике, приказ проблема без дубинског истраживања, свођење текстова на непроверене чињенице и „Н изворе“,  угрожава квалитетан журнализам и културу друштва. Озбиљна штампа неретко преузима теме којих су се таблоиди ’дотакли’, покушава да их стави у шири друштвени контектс, да их анализира, а затим да прогнозу.

Међутим, технолошко убрзање и промене читалачких навика учиниле су да људи све мање времена посвећују таквим текстовима и да се задовољавају таблоидним интерпретацијама. Нестанак критичког мишљења и одумирање референтне штампе, директне су последице.
Према истраживању, озбиљна штампа годишње губи и до 3% тиража. Од 800 000 тиража дневне штампе,  2/3 је тираж таблоида. Професорка Факултета политичких наука Сњежана Миливојевић сматра да је узрок оваквог стања то што  публика „награђује“ таблоидни садржај, и временом и новцем.

За разлику од читалаца земаља Европе, српски читалац све ређе има навику да купује новине. Култура не(читања), поново нас ставља на само зачеље листе европских земаља.
Озбиљна штампа, ипак, мора да води рачуна о томе да не подлегне таблоидним критеријуму, став је главног и одговорног уредника Политике Драгана Бујошевића. Он сматра да је број читалаца ограничен, односно да број читалаца референтне штампе одговара броју факултетски образованих људи, мада, налашава, и ту има одступања. Подилажење укусима таблоидним садржајима, не би донело нову читалачку публику, тврди Бујошевић.
,, Озбиљне новине не смеју да подлегну темама које форсирају таблоиди јер ако томе не одоле, изгубиће део сталних читалаца, а нове неће стећи ”, сматра Бујошевић.

    Према истраживању које је предве године спровео ЦеСИД сваки трећи грађанин чита дневну штампу редовно. Од тога, сваки десети чита политичке рубрике, али се зато сваки пети занима за забавни садржај. Коментар на ове поражавајуће резултате можда не треба тражити у незаинтересованости публике да чита озбиљне теме, већ их треба сагледати у контексту квалитета који медији пружају, један је од закључака истраживања. Наведено је и да грађани медије доживљавају као место забаве, опуштања и одмора, али и то да политички садржај, у мери у којој се нуди, није оно што очекују од медија. Преливање публике на штету референтних листова увелико је присутно, али озбиљна штампа, колико је у њеној моћи, такав тренд не сме подривати.

ТИПИЧНО СРПСКИ 

„Таблоиди у Србији су ’политички мутанти’.  Ради се о листовима који се врло често кроз историју српског младог парламентаризма користе као оружје за обрачун између политичких неистомишљеника ”, објашњава Веселин Кљајић, професор ФПН.

У њима, каже Кљајић,  доминира политичка естрада приказана у најлошијем светлу, често тривијално и бомбастично. Сви остали принципи: начин писања, фотографије, велики наслови који често нису повезани са текстом, кратки и некритички текстови, обиље скандала- преузети су од светских медија. Таблоиди се труде да продају забавну страну информативног садржаја.

Оно што је алармантно јесте чињеница да полако и  референтна дневна штампа преузима неке од тема којих се таблоиди ’дотакну’, не улазећи у дубљу анализу и сагледавање последица. Преузимањем таквих тема, у циљу расветљавања таблоидно представљених догађаја, долазе у ситуацију када је граница између таблоида и њих превише танка.

,, Добар број дневних озбиљних листова помало је пожутео. Срећом,  још увек постоји граница, још увек можемо јасно да издвојимо да су Ало, Курир и слични- прави таблоиди, да је Блиц, са јако високим тиражом- полутаблоид, али да још увек имамо неколико, ја бих рекао можда само два, представника референтне штампе- до када, то ћемо да видимо ”, истиче професор Кљајић.

Такво стање потврђује и Роберт Чобан, директор Цолор Пресс Гроуп, који се присећа да је у време када су трансформисали лист Свет  у таблоид, 1995.године, он био једини лист таквог концепта у Србији.

,, Данас су готово све дневне новине, сем Данаса и Политике, у форми таблоида, а поред Света излази и још десетак других недељника са тим концептом ”, додаје Чобан.

Он истиче да је однос између писања таблоида и интересовања публике узајаман и да то није нешто посебно карактеристично за Србију, већ за цео свет.

КРЕАТОРИ ДРУШТВА

    Талас комерцијализације, удар дигиталне економије која редефинише улогу медија, нараштање нове читалачке публике праћено смањивањем идеолошке улоге штампе- само су неки од процеса који су пре више од две деценије почели да мењају друштва у свету. У Србији, међутим, није било тако.

Ужасна криза деведесетих и страховити услови у којима смо живели учинили су ову заједницу интравертном, окренутој према себи. Звучи парадоксално, али Србија је била заштићена својом кризом. ,, Ми смо постали једна врста депоније за све те садржаје ”, објашњава проф. Миливојевић. У тренутку када је Србија почела да се ’опоравља’ и враћа на колосек напретка, сви ти процеси које нисмо приметили, а који су се постепено дешавали у свету, погодили су и ову заједницу.

Убрзана комерцијализација медија, снажан притисак медијских власника који, нарочито штампу, посматрају као комерцијално предузеће и извор прихода- нарушили су равнотежу и улогу коју су имали медији. Борбу за медијску ’слободу’ и слободу јавног говора, таблоидна штампа је искористила како би се наметнула на тржишту. Како је друштво, погођено кризом, на неки начин изгубило вредносне компасе, таблоиди су преузели на себе улогу да искреирају нове.

Постали су креатори друштва.

Користили су се приказивањем ’меке’ слике света, изношењем ’сочних’ чињеница  и тривијалних детаља; свако је постао тема јавне расправе, а, будући да је у то време било највише конфротација у политичком животу Србије, управо је политика избила у први план. Публици се то допало. Они су куповали жуте листове  ( таблоиде) и тако им помагали у освајању медијске сфере. Уследио је период када су се, од дневних листова, једино таблоидни и појављивали. Масовно преплавивши сцену, вршили су огроман притисак на референтну штампу која је, ослабљена економском кризом, започела борбу за опстанак. Нажалост, та борба још увек траје. Таблоиди је потискују, руше темеље које је поставила и спремно креирају нову друштвену културу стварајући једно ново, може се рећи, таблоидно друштво.

ДРУШТВО ТРАЖИ

Један од аргумената у одбрану таблоида јесте такозвани аргумент демократичности.

Наиме, таблоиди дају публици оно што она жели. Они показују читаоцима да нема ’недодирљивих’ и да се о свакој теми може говорити јавно. ,, То је уобичајен одговор – да публика то хоће ”, истиче Сњежана Миливојевић, проф. ФПН– ,, Такав ’дил’ за публику је лош- могућност да причају о свим темама платили су  инфериорним говором о тим темама ”, наглашава проф. Миливојевић.

Да читаоце не брине мањак етичности и новинарског непрофесионализма онога што читају, сматра и председник НУНС-а, Вукашин Обрадовић. ,, Наши издавачи су у једном тренутку помислили, уз свесрдну подршку политичара, да таблоид значи слободу фалсификовања чињеница, отворене лажи и вређање” , објашњава Обрадовић. 

Уместо ширења слободе јавног говора могло би се рећи да је дошло до његовог деградирања. Таблоди су преузели улогу коју је некада имала озбиљна штампа, а то је дефинисање друштвених ставова. Некада је штампа својим садржајем помагала публици да схвати оквир неког догађаја и да га интерпретира. Тако дефинисана свест се ширила и постајала доминантно разумевање јавности.

,, Јавност је постала пасивна и индиферентна, прихватајући наметнуто тумачење ствари. То је и проблем таблоида- ширење апатије и уверења да је промена немогућа. Они успевају да дестимулишу људе да се баве било којом врстом озбиљнијег разумевања ”, додаје Миливојевић. Обрадовић још истиче да таблоидну штампу не треба искоренити већ је сместити у оквире и стандарде попут оних који важе на Западу. Регулисање медијске сфере и поштовање донетих закона био би начин да се уведу одређена ограничења и правила функционисања како референтног тако и таблоидног журнализма.

БУЂЕЊЕ

Како и још колико ће такве новине опстати не зависи само од регулисања медијског сектора. Теоретичари медија упозоравају да квалитетна штампа данас трпи велики притисак са свих страна, али да њен опстанак и будућа улога не зависе само од штампе.

,, Много зависи и од тога колико ће јавност бити спремна да брани ту своју институцују ”, упозорава Миливојевић.

Али, да ли је друштво спремно? Уредник „Политике“ сматра да ће квалитетна штампа служити као знак препознавања. ,, Квалитетне дневне новине биће заштитни знак елите које ће припадници те елите носити у руци, испод мишке или у џепу као знак распознавања, као јавну лозинку“, сматра Бујошевић.

За формирање такве елите потребни су устаљени друштвени стандарди. Али, уколико се узму у обзир услови у којима стасава будућа елита Србије јасно је да таквих стандарда нажалост још увек нема и да се медијској сцени не пише добро.

,, Штампа и издавачи неће успети сами да се изборе. Дакле, мораће, на одређен начи, да се умеша држава ако жели да и убудуће има озбиљну штампу’’, истиче Кљајић. Неминовно је да су потребне озбиљне промене у самом начину третирања медија.

Уснулом друштву предстоји разбуђивање и ту  једино озбиљна дневна штампа може помоћи.

Уколико не дође до промене, политика ће остати под светлима рефлектора, друштво спремно да је тако представљену прихвати, а напредак ће бити немогућ. Ми ћемо тумарати у свету скандала, и тако постајати део њих.