Интервју недеље

Ко не зна да се носи са слободом, унапред је осуђен на пораз

28. новембар 2011.
bojan.vinulovic

За хроничаре популарне музике у Југославији Петар Пеца Поповић је незаобилазан као идеолог, сведок и учесник рок и поп сцене – као новинар. Био је уредник Џубокса и Рока, најтиражнијих магазина посвећених популарној музици у СФРЈ, а своја искуства из рокенрола публиковао је 2008. у књизи под именом ‘Рокописи’. Са Петром Поповићем разговарали смо о новинарству у рокенролу и рокенролу у новинарству.

Почели сте врло рано да пишете. Да ли сте и у најранијем узрасту имали новинарске узоре?

Имао сам среће да у фамилији имам доброг новинара, Јова Поповића, који је док сам био мали већ био главни и одговорни уредник загребачке Арене, тада најтиражнијег магазина. Импресионирао ме је  путовањима, не по свету већ по Jугославији, у потрази за необичним људским причама. С друге стране, преко пута моје куће становао је Сергије Лукач, светски путник, полиглота и човек који је унео у нашу средину модерно новинарство. Својим примером је показао да се може бити частан новинар. Тражио сам средину између њих – онога што ми је значило код Јове Поповића и харизме Сергија Лукача. Имао сам и срећу да почнем да читам новине онда кад су радили озбиљни новинари. Одрастао сам на текстовима Мирослава Радојчића, Пере Златара, Драгослава Ранчића, Радивоја Марковића, Николе Караклајића, шахисте Глигорића који је много лепо писао и говорио. Завршио сам 10. београдску гимназију, коју су завршили новинари попут Моме Пантелића, Борке Павићевић, Богдана Тирнанића. Да бисте успели морате имати важне примере и узоре. Ако човек мисли да све може сам, на своју руку, то не даје резултате.

Да ли је стреснији посао уредника или новинара?

Имао сам срећу да прођем све – будем сарадник на радију и новинама, носим 13 килограма манетофонске траке преко леђа, снимам анкете на пијаци, разговарам са најважнијим музичарима, спортистима и политичарима. Нема ничег лепшег од писања. Бити уредник има дозу несвесне одговорности, да се не огрешите о нечији таленат. С друге стране морате бити сурови, да видите ко се уклапа у тим. Два пута сам састављао екипу, једном на телевизији, два пута у новинама, победничку екипу. То је моје највеће задовољство. Када сам ’80. у Политици основао први музички магазин ‘Рок’. Скупио сам људе који нико није знао, а у које сам веровао. Направили смо највећи магазин друге Југославије. Ти људи су данас: уредник у Associated Press у Вашингтону, познати фоторепортер који ради у Лондону, уредница радио станице у Мелбурну, уредница Космополитена у Шпанији, мултимедијални уметник у Паризу, добитник највеће књижевне награде у Канади. Видео сам лудило и занос у њиховим очима.

Колико се рок новинарство разликује од класичних облика новинарства?

За сваку врсту новинарства треба имати дар за писање, стално радити на образовању, читати. Недовољан је таленат. Мене је збунило у  Америци то да њих сто седи у редакцији и пише на машини. Припадам генерацији која је била талентована – седиш у кафани, одеш да напишеш вести, вратиш се, али то је гег-новинарство, није утемељено. Био сам увек у друштву где сам био најгори писац, али сам имао енергију да помогнем другима. И данас настојим да се не обрукам. Најлакше се грешка уочи у новинама, остаје вам то да сте били недовољно информисани. Кад видите пуну халу на концерту, мене занима шта је те људе довело – не реклама, већ који је квалитет тог човека на бини, порука и цивилизацијски значај. Који се хемијски процес одвија у времену и привлачи људе на то место.

Како вам је успело да као новинар остварите толики утицај на музичку сцену, а да увек останете по страни?

Не мислим да сам имао било какав утицај. Имао сам срећу да будем близу талентованих људи. Кад сте талентовани – ако немате неког ко ће то препознати, препоручити и афирмисати, чекаћете ко зна колико. Мени је Бог дао смисао, можда, да препознам таленат. Поштујући одлуку Бога, хтео сам да објасним људима зашто је та особа талентована.

Колико је за новинара битно бити у право време на правом месту?

Две су могућности: да будете на правом месту у право време или да организујете сами ствар. Кад смо имали велики тираж, сматрао сам да треба снимити плочу поводом Лајв Ејда, ‘За милион година’ и да ми као новинари промовишемо ту идеју. Тиме је, не лист ‘Рок’ већ Југославија нашла место у Лајв Ејду. Кад је Бајага снимио трећу плочу, мислио сам да је добар штос да се измонтира сингл као поклон читаоцима. Данас цео свет то ради, али ’80-е није. од 150 000 плоча ‘За милион година’ скупили смо 251 000 долара. Веровао сам да читаоци имају дозу социјалне одговорности. Није важно само рећи ко је Џони Штулић, ЕКВ, У2, морамо и ми учествовати у култури. Кад ангажујете Албахарија, Владу Бајца, Бориса Миљковића да пишу текстове, ширите основ обавезе музичког часописа.

Кад новинар може да креира ситуацију, како Вам се са данашње временске дистанце чини организација концерта на Хајдучкој чесми, у којој сте учествовали?

 

Да се није десила Хајдучка чесма, многе ствари не би дошле на место које заслужују. Људе можете да импресионирате само бројношћу. Кад су Битлси почели да продају милионе плоча, знао сам да ће то бити другачије схваћено у Југославији: Да ли је то потребно социјалистичкој омладини? Кад су видели колико се људи скупило и колико је тржиште те културе, почели су да отварају музичке рубрике у Политици и НИН-у. Схватили су да Бреговић није глуперда. Године 1974. сам први пут видео Горана Бреговића и рекао Николи Караклајићу: Видите човека који ће залудети свет! Са свим својим манама је најдаље отишао. Исто важи и за Стефановског, Балашевића, Албахарија, Кустурицу.

Два пута сте били уредник ПГП-а. Други пут сте на тој функцији били само 78 дана, у време санкција. Каква Вас сећања вежу за тај период?

Прво сам од ’86. до ’88. Био директор ПГП-а. Тада сам добио награду за животно дело. Други пут, 1995. године сам пристао на наговор. Мислио сам да је моја дужност да помогнем, кад се назирао крај рата. ПГП мора да чува звучни запис једног народа. Није ме разумела политичка номенклатура. Мене су отерали, доминирала је Зорица Брунцлик. Желео сам да култура којој припадам кореспондира са светским токовима. Хтео сам да помогнем нашим талентима, да кап наше крви буде у светском крвотоку, не да будемо на инфузији. Волео бих да култура живи у библиотекама, галеријама, концертним салама, не само у предизборним кампањама.

Након рада на Лајв Ејду, још једном сте се озбиљниј посветили хуманитарном раду, у УНИЦЕФУ. Како је дошло до те сарадње?

 

То је велико искуство. Прво су ми укинули ОК канал. Доказали смо да за 29 дана ни из чега може настати телевизија. Рекли су нам да дневно можемо имати 6 минута реклама да би покрили трошкове. ми смо на сат времена имали 12 минута реклама. Знао сам шта људе интересује. Само треба демистификовати политику. Ми смо сваке вечери имали емисије с експлицитним разговорима о сексу и политици. Довели смо Милована Ђиласа, Косту Чавошког, Љубу Тадића, Звонимира Чичка – људе који су били забрањивани. Били су јако фини саговорници. Они нису позивали на оружје, док су их други оптуживали скривајући се иза својих злих намера. Затим сам добио понуду да радим за Југословенску комисију за сарадњу са УНИЦЕФОМ. Промовисао сам Конвенцију о правима детета, превео је на српски, хрватски и босански – разликовале су се у једном слову. Захваљујући томе сам отишао у Африку 1991. године на два месеца. Упознао сам Питера Јустинова, Одри Хепберн и Харија Белафонтеа. Они су дали своју популарност да би указали на потребе деце широм света. Тој идеји сам припадао. Тужно је забављати у Африци децу која треба да се вакцинишу и науче да пију чисту воду, а сутра одеш у Вуковар, видиш запаљен град и жртве које говоре твојим језиком. Али осећање је исто – у оба случају можеш помоћи.

Каква је била слобода медија тада, ако знамо да смо балансирали између истока и запада?

 

Две су године врло важне. Прво је 1961. године Југославија постала лидер несврстаних земаља. Створио се простор за промовисање вредности и са истока и са запада. Били смо источна граница рокенрола. Радио Београд и Нови Сад су били слушани од Москве до Софије. Са Радио Београдом сам 1972. био на првој рок турнеји у Бугарској са ЈУ групом. Невероватно је какве су овације добили кад су рекли: Ми ћемо са вама снимити песму за слушаоце радија Београд! Овај град је бацао светла далеко, како каже Милан Младеновић у песми. И 1968. се отворило много путева. Али то је било и опасно. Треба знати искористити ситуацију, али постоји могућности да дође до злоупотреба. Ко не зна да се носи са слободом, унапред је осуђен на пораз. Својом слободом не треба отимати туђу слободу.

Почетком деведесетих велики музичари су се повлачили. Штулић је отишао у Холандију, Рундек у Париз, док су други доливали уље на ватру, попут јуре Стублића и Боре Ђорђевића. Како сте ви поднели распад велике музичке сцене?

 

Тада смо правили ‘И боље вас нашли’ акцију београдских и загребачких музичара. Двадесет и три групе из Београда су свирале у Загребу, и 19 загребачких је свирало у Београду. После сам одвео 22 групе у Скопље. Волели смо ту земљу, језик и културу. У кафани ‘Ариље’ сам смотао виљушку и поклонио је Џонију Штулићу  као кључ града Београда. Кад се рат десио, могао сам да га разумем, песме које је правио. Али не могу да разумем Борину ‘Е мој друже Загребачки’. Ја сам радио на грађењу мостова, не рушењу.

Имали сте привилегију крајем 2009. године да интервјуишете Бранимира Штулића након 15 година. Колики је то изазов био за Вас?

Оно што сте читали у НИН-у је 40 процената целе приче, зато што људи у НИН-у не разумеју то. Имамо уреднике недорасле послу. Пошаљете ме у Холандију да направим интервју с неким ко 15 година није дао интервју, а не умете да га пласирате. Притом је то једини НИН који се распродао у целом тиражу од Титове смрти до данас, а Штулић није био ни на насловној страни. Имао сам феноменалну фотографију за насловну страну где он држи крвав мач.  Рекао је: Књиге су узалуд писане, писане су крвавим мачем. Да су то објавили продали би 3 тиража. Објавили су глупака на насловној страни, који ништа никоме не значи. Штулић је човек који никада није пристао да буде уцењен. А импонује онима коју су пристали на то. Емотивно сам доживео тај разговор и жао ми је што није објављен како треба.

Да ли сте често били цензурисани или на сличан начин оштећени током каријере?

 Морам да признам да јесам. Зато сам престао да сарађујем са НИН-ом. Једини сам у 2009. добио интервју са Дајаном Крол. Јурио сам је 7 месеци, одбила је 8 телевизијских екипа да би мени дала интервју. У НИН-у су гледали колико има словних знакова, не шта пише. Нећу више да радим за новине које не разумеју шта пишем. Прошле године  сам најтиражнијим новинама у земљи дао осам светски ексклузивних интервјуа. Ни динар нисам добио. Јурио сам Бруса Дикинсона из Ајрон Мејдена да уговорим интервју између два лета. Довезао је авион из Канаде у Лондон, требало је да лети за Африку. Кажу ми: до 16 часова мораш да предаш интервју. Од 12 до 12.30 сам водио разговор. А није лако преводити, ја снимам, не пишем шта ми ко каже, то је фол. Преслушавање је мучан посао. У Београд је долазио Дејвид Бирн, добио сам интервју месец дана раније. Добио сам ЗиЗи Топ, свог јунака из младости Енгелберта Хампердинка, Дајану Крол, Џонија Штулића, великог навијача Звезде Џима Кера из Симпл Мајндса, ништа није плаћено. Нека то сад раде људи који преписују с интернета. Можда нам је такво новинарство потребно. Али ипак не могу да се са својих 60 година одрекнем младости и радозналости.