Студентски радови

У болести и у здрављу. . . док се не растанемо

28. новембар 2011.
Наташа Жигић

Само неколико деценија уназад, на развод се на нашим просторима гледало са прекором.

У складу с таквим преовлађујућим схватањима, ретко му се прибегавало, док су деца из разведених породица била више изузетак него правило.

Данас су, изгледа, правила игре промењена. Готово сваки пети брак се заврши разводом. У последњих шездесет година се у Србији број закључених бракова преполовио. Од укупно сто парова, више од двадесет одлучи да се заувек растане, нарочито у последњих десет година. Зашто нам је све теже да направимо компромис када кажемо то судбоносно ДА, и да с неким проведемо остатак живота? Да ли је главни проблем емотивно или финансијско незадовољство, или и једно и друго, можемо само да нагађамо.

Према подацима Института за социјална истраживања, формула је следећа-мање образовања, више среће. Звучи као парадокс. Међутим када загребемо испод површине, парови са нижим образовањем и нижим примањима најдуже опстају. Заједнича борба да прехране породицу, и да обезбеде минималне егзистенцијалне услове држи их на окупу. На нашим просторима је деведесетих, за време санкција, стопа развода била знатно нижа него сада. У периодима криза, хијерархија потреба се код супружника мења. Породица је у већини случајева главно језгро сигурности, љубави и топлине, док се “напољу“ води борба за опстанак. Од 2000. године бележи се пораст манифестно незадовољних браком, и стопа развода је у порасту. Психолози поручују да новац поткрепљује егоизам, што се и догађа код парова са релативно високим образовањем и приходима. Сваком је свој проблем највећи, и компромис је све теже направити, па свака несугласица повлачи незадовољство. Јурњава за каријером и самоактуализацијом наводи нас да се запитамо да ли је породица и даље центар нашег интересовања. Или смо то ми сами?

Све већа еманципација жена је такође потенцијални проблем. Мушкарци и жене постају конкуренција, како на послу, тако и у кревету. Данас жене имају много бољи приступ образовању и водећим пословним положајима него раније. Тиме се урушава слика традиционалног прототипа мушкарца-хранитеља породице. Некада су се звале уседелице, данас се зову успешне пословне жене. Чест је и случај да се парови одлучују на заједнички живот, без одласка пред олтар.

            У нашем друштву горући је проблем финансијске природе. Млади се тешко осамостаљују од родитеља, тешко налазе посао, стога немају услова да оснују дом. Проблем представља и васпитање. Све је мање оних који се боре за себе, док их родитељи издржавају. Углавном, никоме се не жури, ни мушкарцима, ни женама. Како кажу, хтели би “да проживе живот-до брака, па да се скрасе“. Да ли живот после брака престаје? Да ли смо постали успешнији и себичнији? Или смо огуглагли на тренд секса и града, па нам је тешко да опростимо “несавршеност“ својим партнерима.

            Некада интересна институција, па романтичарска верзија љубави док нас смрт не растави, а данас-конкубинат, најчешћи је појавни облик живота удвоје. Поставља се оправдано питање, да ли се брак као институција распада, или само наставља да еволуира.