Интервју недеље

И професори су нормална жива бића, а не нека божанства која ходају по ходницима

19. децембар 2011.
Наташа Жигић

Не можете да га избегнете уколико сте студент прве године Факултета политичких наука. Срешћете се с њим на предмету савремена политичка економија. Тврди да се свако понашање, индивидуално и колективно, може објаснити у односу на користи и трошкове. Заступник је теорије рационалног избора, аутор бројних новинских и академских текстова. Многима је познат као “Луде“, гитариста некада популарних “Вампира“. Са професором Душаном Павловићем разговарали смо о његовим студентским данима, професури и данашњим студентима.

Душан Павловић је рођен 1969. године у Загребу. Дипломирао на Факултету политичких наука 1994.године, смер-међународни односи. Магистарску и докторску тезу је одбранио на Централноевропском универзитету у Будимпешти. У пероду од 2005-2010. је доцент на Факултету политичких наука, а од 2010. је ванредни професор на предмету савремена политичка економија.

 

 

 Како сте одлучили да упишете Факултет политичких наука?

Факултет политичких наука је био мој други избор, после глуме. Ишао сам у дизајнерску средњу школу, и тада сам мислио да сам талентован за неки уметнички позив. Хтео сам једно време да будем сликар, па музичар, па глумац…вероватно сам хтео да будем све то заједно, и мислио сам да ће дизајнерска школа да ме усмери на “уметнички пут“. Тамо сам побегао од теорије. Три пута сам покушавао да упишем глуму, два пута у Београду, једном у Новом Саду. Знао сам да је конкуренција велика, а примају само мали број људи, па сам се пријавио за ФПН да бих се “осигурао“. Мој отац се тада јако наљутио на мене, он је био и против глуме, и против “политичких наука“, то је њему све било безвезе. Имао је план да је будем инжињер, то је тада било популарно. Одете у неку арапску земљу, Ирак или тако негде, и вратите се са лепом сумом новца, купите стан и ожените се.

 Како је и кад почела да Вас занима политика?

 Ја сам јако мало био заинтересован за политику, знао сам само површно шта се дешава. У четвртом средње сам почео више да се интересујем, јер су онда наступила веома узбудљива времена. То је била ’87, ’88. година, време када је Милошевић дошао на власт. Многи људи су тек тад почели да се интересују за политику у те две године. Рецимо моја мајка, њена генерација, многи старији људи које сам ја познавао. Одједном је све постало јако занимљиво,и јако важно. Чинило се као да људи треба нешто да се питају. Почели су да се организују масовни митинзи, на којима се окупљало два милиона људи. Био сам само део те велике бујице људи која је из потпуне аполитичности прешла у политику.

 Како је изгледало студирање тих деведесетих година?

 Били сте у једној специфичној атмосфери-то је била деценија ратовања, војне патроле су долазиле на кућу, позивале вас да се придружите некој воној једниници, док је већина људи била опијена националним лудилом. То су начелно биле околности које су отежавале сваку активност, не само студирање.Ја сам имао релативно повољне услове, живео сам у Београду с мајком, нисам морао да радим, нити да плаћам стан. Могао сам велики део свог времена да потрошим на студирање. Било је и мање притисака тад-данас има пуно људи који студирају, па је притисак већи, а нема довољно ресурса за све. Тада се није говорило о томе-сви који су уписивали факултет, углавном су га завршавали, тако да је у том смислу било мање “напето“.

 С обзиром да сте студирали током деведесетих, да ли сте учествовали у студентским демонстрацијама 1992.године?

 На демонстрацијама сам учествовао на два начина-као студент и као музичар. Ми смо као “Вампири“ забављали студенте, и често смо свирали бесплатно да бисмо одржавали студенте буднима у току ноћних сати. Једна од песама које смо свирали за ту прилику била је песма Здравка Чолића- “Главо луда“. Сваки пут смо је изводили, и наравно била је упућена Слободану Милошевићу, као твдоглавом човеку који никада не би променио своје мишљење.

 Каква је у то време била “клима“ на Факултету политичких наука?

 Била је доста либерална клима, ја мислим да смо ми познати по томе. Иначе, у неком ранијем периоду, док ја још нисам био на факултету-говорим на основу прича старијих професора-факултет је био доста конзервативан, и велики број људи је био близак партији. Током шездесетих је факултет био и замишљен и основан као нека врста високе партијске школе, и већи део професора био је из службе државне безбедности. Међутим, та клима је почела да се разводњава осамдесетих, тако да сам ја студирао у веома либералној атмосфери. У то време су асистенти били Илија Вујачић, Чеда Чупић, Милан Подунавац. Мени су они били најближи и по њима памтим прву и другу годину студија. Та прва година је за мене била најпријатније изненађење, био сам одушевљен науком и теоријама.

 По чему се разликовало студирање у Ваше време, од овог сад?

 Откад се прешло на једносеместралне курсеве, студије су убрзаније. Ми смо имали двосеместралне курсеве, тако да фактички до маја, јуна, нисте морали ништа ни да радите. Није било никаквих тестова, ништа нисмо писали, вежбе су се ретко одржавале. Мислим да су данашњи студенти преоптерећени. Ваш хендикеп је што имате превише да учите. Када се прешло на једносеместралне курсеве, није дошло до адекватног смањивања материје. Мислим да је главни проблем доминација енциклопедистичког приступа код већине предмета-ви треба да будете студенти који ће да апсорбују знање ради њега самог, а не зато што то сутра може да вам буде потребно. Ви превише учите, а много тога вам не треба.На сваком предмету треба скратити градиво, и оставити оно што је заиста битно. То је оно што је наша одговорност као професора, а ми то нисмо урадили.

 Како сте се одлучили за професуру?

 Заволео сам професуру, мада нисам одмах на студијама мислио о томе На трећој години ми се јавила та идеја, и од тад је нисам губио из вида. Добар професор треба студентима да олакша оно што они морају да науче из књига када спремају испит. Професор не треба да препричава, он треба на један други начин и другим речником да објасни исто оно што стоји у књизи. И друга ствар-треба студента колико је могуће објективно да оцени када дође на испит.

 Које су тешке стране професуре?

 Професори често морају да “тезгаре“. Мислим да то није добро ни за једну професију. Сваких сат времена који посветите тој “другој ствари“, ви закидате себе, своје предавање или неког студента. Ми још нисмо на нивоу тог материјалног стандарда да професори зарађују довољно да не морају да тезгаре, и да све своје време и енергију усмере на рад на факултету. И сам систем студирања је лоше постављен, професора има мало, а студената је превише. Требало би или да се смањи број студената, или да се повећа број професора и асистената, како би могли да се посвете сваком студенту.

 Које особине цените код студената?

 Ценим то што уопште желе да студирају. Добро је што постоје млади који верују да на тржишту рада могу знањем да побољшају свој положај. Ценим што постоји велики број младих људи који је спреман да инвестира четири године свога живота да би могао нешто да ради, а не да оде у Страхињифа Бана,и да нађе неког ко ће у следеће четири године да му плаћа пиће и “возика“ га по граду.

 Већ три године за редом свирате са бруцошима. Како сте дошли на ту идеју?

 Била је то генерација 2008/09. Иницирао сам форум на коме су студенти анонимно могли да остављају критике, предлоге и сугестије везане за предмет који предајем. Неко је предложио да би професор мога да отпрева нешто-неко ко је знао да сам био у “Вампирима“. Онда ми је пало на памет, зашто бих ја сам то радио, можда има и неког међу студентима ко би ми се придружио. Оставио сам оглас на сајту, јавило се неколико студената и тако је настао први бенд. Наше свирке су се допале и професорима и студентима, и тако смо одлучили да сваке године свирамо са бруцошима. Надам се да ћемо у следећих неколико година успети да наговоримо декана да отпева нешто, а за следећу годину имам у плану једног професора с новинарског смера(нећу вам открити ког, то је изненађење).Битно је да покажемо студентима да су и професори нормална, жива и приступачна бића, а не нека божанства која ходају и које нико ништа не сме да пита. Та баријера не би требало да постоји-то не значи да студенти треба да буду безобразни и да то злоупотребљавају. Не само да студент треба да пита шта му није јасно, већ треба и да супротстави своје мишљење.