Студентски радови

СКРИВЕНА ЛЕПОТА БЕОГРАДА

1. јун 2017.
Александра Јовановић

Шта је са мони местима која нису тако истакнута И извикана,у која тек понеки живи створ залута, она места која се налазе даље од центра збивања, не уживају толику пажњу грађана, али ипак имају потенцијала да се сврстају у откровења? Једно од таквих је језеро Паригуз или како га зову Раковичка Ада Циганлија које се налази у предграђу Београда од осамдесетих година. Наизглед, пусто и запуштено језеро у насељу Ресник, крије своју лепоту већ годинама.

Стари, плави мостић који је могуће прећи у пар корака води ка језеру. Обично мостови спајају копна која раздвајају водене површине ,па је овај више као случајно уметнут ту губећи своју функцију, јер испод је суво тло. Ограда моста је зарђала И изгуљена, годинама није офарбана и тек на појединим деловима се види плава боја. Затим се наставља стаза посута већ утабаном травом која је по странама зарасла и тек понеки бели маслачак извирује да означи прве дане пролећа. Понедељком језеро као да је више него И иначе пусто, ту и тамо прође по који аутомобил мало удаљеном улицом. Кутак тишине. Ово место не зна за буку. Лавежи паса понекад одјекују или цепање кеса ђубрета када су луталице у потрази за храном који грађани у пролазу несмотрено бацају. Током сунчаних дана тешко се уочава крај језера, јер зракови сунца падајући на језеро стварају јак одблесак. Листопадна шума поред језера ретко када прави хлад. Изгледа као да никада нико ниједно стабло није ни дотакао, да је одувек тако. Стазица која залази у шуму је довољно широка за мимоилажење оних који воле да шетају овде. Један заљубљени пар држећи се за руке успешно прелазе препреке које се налазе на овом путељку.Нешто тера на поглед ка небу. Поглед се горе губи у крошњама дрвећа и покоји зрак сунца се пробија, чинећи ову малу шуму посебнијом. Пробијајући се кроз шуму И грмље излази се на други крај језера.Ко не воли гмизавце И ситне бубице боље да не залази у шуму.
Према локалној легенди, језеро је добило име тако што су на месту данашњег Паригуза у Првом српском устанку Срби направили заседу Турцима, сасувши им сачме у стражњице, па отуда и такво име за долину која се налазила на месту данашњег језера. Можда је и истина, можда ће се убудуће измислити нова прича која објашњава како је ово језеро добило име. Изгледа као да се мештани не буне због ове више него необичне историје назива језера, а И мало је ко зна.„ Дуго станујем овде.Чуо сам ту причу И чврсто верујем у њу.Жао ми је што ова данашња деца се И не занимају И не познају те ситне историјске занимљивости”, каже овај случајни пролазник И у журби наставља даље да се пробија стазом.
Можда није туристичка атракција, али ово језеро има још једног верног посетиоца који чим мало отопли дође да пеца и ужива у лепоти овог језера. Понекад дође у друштву, али чешће сам.“Не бих волео да направе од овог језера популарно место на које ће сви долазити само зато што се ту изградио неки ресторан, али сматрам да ово језеро треба уредити барем мало. Кад би се становници макар потрудили да не бацају смеће около и то би било довољно. Волим да долазим овде и вероватно ћу наставити да долазим докле год могу” каже Милован Пецић,заљубљеник у ово језеро који га годинам обилази. Како се погледом у воду поглед замућује И губи се дно,али не због претеране дубине питање је да ли заиста овде живе рибе. Рибе нису тако честа појава у овом језеру.„Открићу ти тајну, али немој осуђивати.Пецање ми је само изговор да преседим сатима овде И уживам сам са собом звуком воде.Некако опушта и умирује”- признаје Милован.
Језеро се не може похвалити претерано чистом водом с обзиром на то да је у оквиру градског насеља И да га људи не гледају као место за улагање И опуштање већ као пролазна станица И савршено за сакривање отпадака.Канте за ђубре су уредно постављене, али изгледа да нико не мари. Доказ је да људи често не виде И не примећују лепоту која им је сваког дана доступна И јако близу.
Са једне стране се налазе две дрвене клупе које су наткривене дрвеним сунцобраном И мали дрвени сто око сунцобрана.Ово дрво је видно старо И запуштено. Знакове живота одају урезане љубавне поруке И иницијали дуж целе дужине стола. Осим предивног погледа на језеро и мирне шуме, још једна предност овог места је поглед на Авалски торањ. Не може се сврстати у најлепша места у Београду, али ово језеро је свакако место које има потенцијала И које вредти очувати,место које има своје чари,које је аутентично. Ко зна, можда ако једног дана изграде неки ресторан и хотел крај језера, људи помоћу тога увиде лепоту овог места и пруже му пажњу коју заслужује. А можда је баш чар у овом миру И спокоју коју тишина И зелена боја пружају,а људска рука настоји да изобличи.Нека ово место остане тајна. Нема купача који ускачу у језеро, тихо је све док се не појаве деца која бацају ситне каменчиће у језеро И такмиче се чији ће камен више пута одскочити од воде. Делује тако лако бити срећан када плавокоси дечак почиње да производи радосне вриске у знак своје победе у овој игри.
Ништа и нико не ремети хармонију воде и дрвећа, И не треба.Све делује тако једноставно И чаробно да човек има дилему, да ли остати овде до краја дана залуђен посматрањем како се блистави дан смењује у тајанствену ноћ, која ће месечином обасјати ово језеро.Док одлазим, „пецарош“ и заљубљеник у ово језеро са благим осмехом на лицу ми маше и остаје ту да се дружи са лепотом природе и тајним духовима овог језера. Откривена је њихова тајна.