Студентски радови

Живот на два точка

21. мај 2017.
Александра Јовановић

Александар Калуђеровић је обичан младић са навршених 28 година, ради у приватној фирми где прави компијутерске пројекте бродова. Дејан Перовић је шанкер и конобар у београдком кафицу. Лука Катанић је студент Високе пословне школе у Београду. Сваки од њих дању обавља свој свакодневни посао и јури за циљевима. Ипак имају нешто заједничко. Под псеудонимима Саша, Декса и Мали ноћу им се путеви укрштају. Ноћу јуре за нечим неухватљивим и само њима познатим, али у многој већој брзини и са заносом и страшћу који пружају два точка. Они су група моториста на београдском асфалту.

Није битно куда се иде, битно је да се вози, битно је да си на мотору и са екипом. Током једне ноћи потроше више од једног резервоара што је око 15 литара бензина. Екипу чине људи различитих профила и годишта. Од пословних озбиљнијих људи попут Александра до певача, глумаца, конобара као што је Дејан, студената као Лука па до оних беспослених без обавеза. „Пут без циља и смисла је понекад баш оно што нам треба. Опушта те и вара те да поверујеш да си достигао слободу. Сам си себи господар. Имаш осећај моћи и недодирљивости. Контролишеш свој мотор и свој живот. Колико то може да ти пружа обична свакодневница?ˮ, занесено говори Саша.
Повреде и падови се дешавају од оних ситних до озбиљних попут повреда кичме и удова или губитак истих. Декса и Мали су први примери. Док је један лежао месецима у болници сав изломљен, други је био на операцији пресађивања ножних прстију. Али свако од њих се увек кад тад врат на мотор. Да ли је то превелика љубав или зависност од адреналина ни они сами не знају. „Најежим се када чујем брујање мотора док додајем гас и исчекујем зелено светло на семафору или када осетим мирис задње гуме која је управо оставила траг и дим иза менеˮ, признаје Мали. Поглед испод кациге док визир прекрива очи није исти. Чини их тајанственим. Они јуре за нечим неухватљивим и само њима познатим док их страст одржава и мотивише. Саша наглашава да увек користи заштитну опрему која се састоји од појаса који држи органе да се не померају при већим брзинама и рупама на путу, корњача је пластика која стоји на леђима и штити од повреде кичме, јакне са штитовима на раменима и подлактицама, рукавице и кациге. Опрема је прилично тешка, а уме да буде и неудобна. Декса је сам стилизовао своју кацигу која је његов заштитни знак. Каже за себе да је залуђеник. „Брзина и ризик су му две омиљене речи. Волим да изводим егзибиције попут дизања на један точак. Осећај када се возиш 300км/х на колико су мотори углавном блокирани је незаменљиво и јединствено искуство. Идеш само право не постоји ни лево ни десно светла уличних светиљки постају један повезан низ, а улица се сужава и никада не завршава. Не знаш да ли је јачи звук мотора или лупање срца.ˮ
Сваки пут када седну на мотор они су свесни ризика у који упуштају себе и друге и да се можда, неће вратити кући. Како су учесници у саобраћају постали све неодговорнији и немарнији избегавају да возе брзо по граду. Међутим трке су честа појава. Никад се не одвијају по прометнијим деловима града како не би угрожавали своју и туђу безбедност. И поред трка и великих брзина нермају проблем са полицијом. Шта више, познају сваког саобраћајца и уредно свирну сиреном једни другима у пролазу у знак поздрава. Воле да сврате до београдских сплавова да се одморе и окупе екипу па их понекад буде и по двадесеторица. „Људи имају предрасуде о нама можда и са разлогом. Мада у односу на оно што ми виђамо сваке ноћи испред тих сплавова и уопштено по центру град, ми смо поштени и пристојни грађаниˮ, бранио се Саша. Често се дешава да развозе девојке након ноћног провода које својевољно седају на моторе са непознатим возачима и још у алкохолисаним стањима. Неким члановима екипе то и јесте потајна жеља и сврха ноћне вожње мотора. Мотор се не воли само као средство које пружа сву ту слободу и супериорност већ и као машина. Стално нешто има ту да се дорађује, уграђује и усавршава. Називају своје моторе уличним љубимцем. Нервира их када неко пореди скутере, моторе тркалице и чопере. Чопери су ретки у Србији, стварају велики притисак на кичму те су нашу путеви неприкладни за њих. На тркачком мотору положај је нека врста получучња. Све зависи од тога ко шта воли.
У зору они одлажу кациге и враћају се својим обавезама. Послован човек, конобар и студент утапају се у масу људи, али их издваја мистериозни осмех на лицу. Разлог томе знају они и београдске улице.