Студентски радови

Смртна казна?

2. јун 2017.
Марија Вукићевић

Насловне стране новина и дневници телевизије и радија су скоро свакодневно испуњене вестима из црне хронике. Прва главна и ударна вест све чешће је типа: „убијена па силована девојчица од x година“ , „стравичан злочин“ , мајка/отац убио/ла бебу“ , „насумично пуцао по улици/селу/кафићу“…

Сви ови брутални злочини који су се десили у Србији у последњих десет година изазивали су велику буру у јавности. Све чешће је покретана расправа да ли смртну казну треба вратити на снагу. Након убиста и силовања трогодишње девојчице у Зајачару покренута је чак и петиција за увођење те казне у кривични законик Србије.

године тадашња СР Југославија изменила је закон и укинула је смртну пресуду због уласка у Савет Европе. Тако да би повратком смртне казне Србија прекршила међународне уговоре.

Последња смртна казна у Србији изречена је 2003. године, а извршена је 14. фебруара 1992. године у Сомбору, Јохан Дроздек 1988. године осуђен је на смрт због силовања шестогодишње девојчице.

Када се започне дебата о теми смртне казне мишљења су углавном опречна, нема између, или неко изричито оправдава или не оправдава њено постојање.

Да ли је сам човек тај који треба да господари туђим животом? Да ли сте и ви убица, ако убијете убицу? Да ли сте сигурни у нечију кривицу? То су само нека од питања која су у оптицају када се размишља о таквој санкцији. Убити некога због злочина који је починио, значи учинити исто што је и он урадио. Ко себи може да да за право да одреди који злочинац заслужује смрт, а који не. Ко сте ви да одређујете нечију судбину? Боље је помиловати сто кривих, него осудити једног невиног. Убити извршитеља гнусног злочина значи скратити му муке.

Један од главних аргумената оних који се залажу за смртну казну јесте да је њен смисао да заштити друштво, како се друштво може штитити накнадно? Чак се и породица трагично настрадале девојчице Тијане Јурић не залаже за смртну, него доживотну казну затвора.

Смрт ослобађа кривице! НЕ УБИЈ!