Студентски радови

Рушевина у центру града

18. јул 2018.
Јована Јадрански

 

Репортажа бивше зграде Генералштаба
Рушевина у центру града
Генералштаб као симбол снаге, храбрости и одлучности кроз деценије и разарања

На једној од најживахнијих градских раскрсница Београда, где Немањина сече Кнеза Милоша, ушушкана између гломазних предратних зграда, јако декорисаних историјским стиловима, поносно и даље стоји један од највећих српских достигнћа у области архитектуре 20. века. Пун сјај и лепота зграде Генералштаба данас се, нажалост, може наћи само на избледелим фотогорафијама и у избледелим сећањима оних који су имали прилику да виде ово уметничко дело онако како га је архитекта Никола Добровић и замислио. Та страшна ’99 имала је великих утицаја на ову грађевину и можда је и срушила део њене лепоте, али је зато продубила значај и симболику са којом је она првенствено и настала. Две физички одвојене грађевине, које гледају једна над другу преко Немањине улице, украшене степенастим црвеним каменом, представљају једна смислену целину- кањон у сред града. Као оличење пркости и храбрости нашег народа, зграда симболизује кањој Сутјеске, где се одиграла битка епских пропорција у току Другог светског рата. Мотив Давида и Голијата, мале партизанске војске против великог броја добро опремљених Немаца, савршено је осликлавао снагу, одлучност и храброст наше нације. Четрдесетак година након изградње, бомбардован, али не и срушен, Генералштаб је задржао исте мотиве. Темељи деветоспратнице нису пали и она је поносно остала да стоји отворено показујући своје ране. Порушени спратови, велике громаде камање, искривљени оквири прозора без стакла остали су да стоје наредних седамнаест година као сећање на деведесет-девету и као доказ шта смо проживели. Још једном зграда је поручивала исту поруку, али сада другим сликама. Више није била кањој, већ рушевина која је одолела свом јачем, експлозивном противнику. Између громада бетона и искривљене челичне арматуре, она је добила нову лепоту. Нелогично, скоро па нестварно, на узвишеним спратовима рушевине почело је да се расте дрвеће, да се зелени између непрегледних сивих и црних боја бомбардовања. Нови живот никао је у самој утрби разарања, као инспиративна метафора за потребом јењавања одлика наших предака које не смемо изгубити.

Да ли због новим климатских промена политичких слојева и односа са другим државама, или због неких других социјалних разлога, симболика зграде је, можда случајно, можда намерно, почела да се сакрива. Велики зелени плакати подигнути преко једне стране кањона, прекрили су рушевине од погледа пролазника. Велика слика и цитат постављен од стране Војске Србије, који више личи на промотивни материјал него на покушај дизања моралности, тешко да је испунила своју инспиративну улогу. Као да ће цитат Живојина Мишића, написан огромним словима, боље да ослика храброст једне нације од физичког доказа претпелих напада. Некада су око згаде биле паркиране ,,Заставе’’, а сада као једино сећање на тадашње успињање наше технологије, остао је лого ,,Застава- оружје’’. Други део кањона је делимично спуштен, тако да је ту само остала безначајна рупа и пар металних шипки да подупире оно што је од њега остало. Ако ћемо да тражимо симболику у ономе што је од Генералштаба остало, можемо само да нађемо пресликавање данашње атмосфере у народу- прикривање наших слабости, али само офрље и делимично, толико урађено колико се имало времена, док неки други пројекат није превагнуо на листи приоритета. Са одузетом поруком коју је својим рушевинама давала, нити обновљена, нити у потпуности срушена, остала је усамљено да стоји међу осталим зградама, као да и сама зна да више не припада ту. И усамљени војник који свакодневно стоји испред једне од страна ове физички одвојене целине, више изгледа као део полуупропашћене слике, него као стварно биће од крви и меса. У зеленој униформи која савршено контрастрира позадинском сивилу рушевина, са белим опасником и црним чизмама, као да ни сам не зна зашто се налази ту и која је то улога у битци достојанствене зграде да покаже своју рањиву лепоту. Можда не тако снажно као раније, она и даље одише симболиком снаге, за оне који су ту снагу вољни да потраже. Иза искривљених оквира прозора који плакат није успео да покрије, и даље се наџиру обриси одломљени делови степеница, порушени зидови и смрскани столови. Знакови да је неко некада давно био ту и да није све уништено и нестало. Поред чињенице да је део зграде спуштен, задржало се покоје дрво на спратовима, зеленећи се поносно над покошеним травњаком испред зграде, светлије и природније него што ће тај травњак икада бити. И Генералштаб остаје да стоји, у достојанственој тишини која пробија буку ужурбаних улица Кнеза Милоша и Немањине, осликавајући, можда прекривени и ослабљену, али и даље постојећу снагу и храброст својих твораца.