Студентски радови

Репортажа о Краљеву: Буди сам на улици

31. август 2018.
Јована Јадрански

У Краљево можете доћи Ибарском магистралом, ако скренете лево после села Адрани, или са супротне стране, када прођете Конарево. Можете доћи путем који води из Крагујевца или Крушевца, са четири различите стране света можете ушетати, небитно које је доба дана или ноћи. Небитно је каквог сте расположења, важно је само да сте тихи, јер сачекаће и вас сабласна тишина и дуге улице под правим углом које постоје само на још једном месту на свету.

Када се ушуњате у тишину града схватите колико је спокојно, колико су становници неприметни, труде се да дају минималне знакове егзистенције.
Јутарња гужва једва да постоји, свега неколицина која одлази аутомобилима на посао може направити мањи застој на мосту преко реке Ибар. Све друге улице су читаво јутро проходне. Још Београдска улица може бити пуна пешака који праве трунутну гужву док се не миомоиђу у пролазу, јер асфалт Београдске улице води право до градске пијаце. Од Доситејеве, па све до Карађорђеве улице радним данима можете срести већински пешаке, углавном ђаке који су кренули на први час тога дана. Једни у школе на једном крају града, остали у школе на другом крају града, у средини су само Музичка и Уметничка школа. Они који су мање љубитељи шетње користе јавни превоз који на свега сат пролази кроз главне улице, спајајући делове града. Чини се на трен да је током јутра град гласнији, да је прекинута тишина која пара уши. Град јесте нешто гласнији, али није оживео, већ су асфалтиране улице испунили становницима који су живи, или они који седе у баштама кафића и испијају већ други еспресо у подне. Лакше је пребродити дан напољу, тако кажу. Град умире, рећи ће мештани, овде нико и ништа не ради, ми постојимо и удишемо ваздух незапрљан смогом из димњака фабрика. Уздишу и настављају да посматрају пролазнике, околину. Овај град је место ни налик другим местима, ни налик другим градовима, иако је тих и једва познат, саграђен је са некаквом душом препознатљивом само његовим становницима. Град упркос осуди на тренутно ништавило и даље мирише на пецива из пекара и слаткише са штандова који се нижу дуж пешачке зоне, ево већ читаво јутро. Мештани кажу да им треба само мало више од онога што имају, тек толико да кафа почне да се испија после подне, након што дођу са посла, а не да у то доба дана долази већ трећа по реду.

Подне је, шетњом кроз Трг Светог Саве можете видети младе како се после часова састају, јер је то нека средина између раштрканих школа. Скоро је промењен назив места састанка омладине, пре неколико година састајали су се ,,код тенка„, јер је наиме ту постојао тенк из Другог светског рата који је представљао главну атракцију становника Краљева. Услед реконструкције града тенк је премештен у насеље Јарчујак, где се налази војна база. Они старији и даље говоре ,,налазимо се код тенка„, тврде да се то никада неће променити упркос томе што је тенк годинама на другој локацији.
Након што се састану, млади одлазе у парк преко пута Трга. Летњим и пролећним данима омиљени парк омладине је углавном препун, толико да ниједна слободна клупа не може да се нађе. Шетају стазама парка не би ли уочили слободно место и са друштвом пожурили да га заузму. Успут момци обично коментаришу девојке, или обратно, смешкају се у пролазу, или пак спуштају главу и гледају у телефон, у зависности од расположења. Затим обично следе дуги разговори о протеклом дану у школи, новим љубавима и старим темама. Матуранти углавном говоре о одабиру факултета и жељи да оду из града, са надом да се више неће вратити, осим у посети породици за време празника, наравно..

Касно поподне већ подразумева завршен ручак и понекад одлазак у шетњу. Најчешће су код старијих генерација, а од скора неретко и код млађих, популарне кафане ,,Париз„ и ,,Турист„. То су сада већ знаменитости града и како кажу не могу престати са радом, представљају државно власништво и ту су више од једног века. Међутим, кафана ,,Задужбина„ најпознатија међу поменутим, је скоро произвела један тужан епилог своје дуге историје. Отворена је 1916. године од стране младог брачног пара Анђелка и Татије Савић као ресторан и хотел где се могу хранити стари и школска омладина. Кафана је након Другог светског рата подруштвљена и постала је једно од омиљених места за излазак већини становника. До скоро су ту седели мушкарци, а неретко и жене, од 17 до 77 година, наилазећи увек на заједничке теме упркос генерацијском јазу. Постала је култно место, уточиште од стварног живота свима жељних приче и друштва. Међутим, Задужбина се реконстгруише од прошле године, и даље трају радови на старој грађевини. Упркос бојкоту и незадовољству становништва градска власт је решила ипак да од култне кафане направи апотеку,  у самом срцу града. Иако једино што граду не мањка су апотеке, но, мештани су схватили да не могу против власти па настављају да испијају своје еспресо кафе на сасвим обичним местима, са сасвим обичним причама, незанимајући се да напишу неку нову историју.

Долази предвече, кеј у ово доба дана у пролеће  постане шарен од дугих  хаљина и  деце која трче уз бедем који прати корито реке Ибар. Ту се нађе и по неки млади пар који шета чврсто се држећи за руке, усмеравајући поглед према небу на којем управо залази сунце и појављују се први обриси звезда. Говоре и да често изаберу неку своју звезду, па јој дај име, онда је то њихова звезда. Вероватно у сваком граду петнаестогодишњаци имају имена и сулудо дивне идеје о звездама. Међутим овај град свкако може освојити летњим ноћима посетиоце, она тишина од јутрос је постала нешто мање интезивна, сумрак као да призива осмех у град. Чини се да можете бити гласни и да вас нико неће ућуткати, штавише, и баке и деке седе на клупама и говоре гласније него иначе, небитно да ли су упознали саговорника тога дана или им је то стари пријатељ. Међу мештанима се назире призвук среће.
Како пролазите бедемом мирис устајалог парфема и кокица се шири међу поворком људи. Пролазници могу бирати између штандова са кокицама који нуде модерне преливе и иновације у бојама, или оне штандове који су ту десетинама година, ту стоје продавци који су познати и најстаријој популацији међу Краљевчанима. Један седи човек, са брадом и исплетеном мрежом бора на лицу већ двадесетак година продаје кокице, а поред старог лименог штанда држи закачене балоне испуњене пиринчем, ти балони производе звук који враћа у детињство сваког ко ослушне мало боље око себе.

Почиње да пада ноћ, на тренутке се смех утиша и опет одсуство гласова испуни град, међутим, само је наизглед  тихо. У затвореним клубовима омладина вероватно испија омиљена пића са друштвом и заборавља свакодневницу. Они нешто старији одлазе у кафану ,,Буренце„ или неко етно место ван града. Улице су празне, прође тек по неки аутомобил или становник који се лаганим, уморним кораком враћа из шетње кући, свом насељу и вечери која чека на столу, или `пак чека да буде спремљена. Неки ће наставити разговор на терасама или ушушкани у својим домовима са породицом, а неки ће се питати забринуто како ће проћи наредни дан, као и онај после њега, и сваки наредни.

Поноћ је, град још није заспао, само је потпуно утихнуо. Шетња поред Трга српских ратника у то доба је величанствена. Велика фигура незнаног јунака, Краљевчанима познатијег као ,,Милутин„, стоји високо у самом центру, чини се као да чува град од сабласне тишине. Небитно које је годишње доба, да ли дувају ветрови, или веје суснежица и даље се чини да понос не напушта силуету, исти понос који се шири на сваког пролазника који прође туда, макар и случајно.Милутин је окренут ка истоку, држи пушку у једној, и савијену заставу у другој руци. Чини се да би волео довести град у ред, само када би могао. Тишина се наставља кроз ноћ, немојте ни ви бити гласни.