Интервју недеље

Разговор са Данилом Дабићем: ,,Инспирацију вучем из свакодневног живота’’

18. јул 2018.
Јована Јадрански

Разговор са Данилом Дабићем

,,Инспирацију вучем из свакодневног живота’’

Аутор хумористичког анимираног пројекта под називом ,,Звогањ’’ говори о    својим почецима, инспирацији, медијској пажњи и будућим пројектима

Сачекао нас је у кафићу, у центру, седећи исправљених леђа у широкој фотељи, а чај га је већ чекао на столу. Одевен у лежеран џемпер испод ког је вирила крагна беле кошуље одавао је став професионалности.  Случајан пролазник који би га овако видео вероватно не би помислио да је овај дечко са своје 23 године успео да свој хоби и своју креативност претвори у посао.  Данило Дабић, некима познатији као Звогањ, што је име његових анимација, задобио је популарност и симпатије многих својим кратким анимираним видео клиповима. Пре две године објавио је свој први видео клип на платформи ,,Youtube’’ под називом ,,Цопетова кухиња’’.  Помало циничан и депресиван лик Цопе, који на неусиљено духовит начин кроз видео објашњава спремање простих јела, је преко ноћи ођекнуо на интернету, а за њим су уследили и други клипови, већа публика и нови послови. У даљем разговору Данило нам прича како је све то променило његов живот.

Цопетових пет минута

Кроз читав живот занимале су га креативне ствари. Бавио се музиком, продуцирањем, анимацијом. Никада није имао учитеља у свему томе, већину ствари које зна научио је сам, јер је своје слободно време користио да се унапређује у креативним сферама које га занимају. Анимација ме је генерално привлачила увек, још од детињства и увек сам негде желео то да радим, поред музике. Добио сам неки ЦД од професорке са програмом за анимацију и ту сам кренуо сам да радим, пре интернета и свега. Имао сам неки пројекат који је био мало већи залогај од овога што радим сада, који сам покушао да радим сам, али сам онда  схватио да је анимација огроман задатак који има доста корака које морам да научим пре него сто уђем у продукцију тако нечега. На оно што га је прославило, како каже, није најпоноснији. Радио је доста озбиљније и компликованије ствари, а Цопе је настао у четири зида његове собе, из досаде. Цопе је настао тако што сам једно вече седео и нисам знао шта да радим са собом, па сам из досаде кренуо да анимирам и смишљам неке глупости и да преко тога радим ,,треш’’ анимацију јер сам желео што пре да добијем неки производ. У старту ми се допало и окачио сам на интернет и некако органским путем је дошло до велике популарности за неколико дана. Први видео који је објавио данас има преко милион и по прегледа и остао је упамћен као феномен који се не виђа тако често у Србији. У првих пет минута видели су га готово сви слојеви и на њега су се насмејали готово сви узрасти. Лако се конзумира, зато што је кратко, једноставно и има ту неку дозу локалног значења који може да се допадне људима, а само по себи је онако цинично и депресивно и мрачно као што, генерално на Балкану, људи и воле да виде.  Док је причао о својим почецима, сада већ препознатљивим гласом, мало природнијим и мање монотоним од Цопетовог, гестикулацију једва да је користио. Руке су му биле слободне да угаси цигарету у полу-пуну пикслу, поред које је стајала отворена свеска. Папири су били украшени његовим једноставним, али јединственим цртежима, јер идеје могу да дођу у сваком тренутку. Углавном инспирацију вучем из свакодневног зивота и тих неких калупа људи које срећем, али доста је тога и од садржаја других људи и других серија, филмова, аминираних програма. Они дефинитивно инспиришу. Сваки дан морам да гледам несто чисто да бих мало проширио видике и да узмем неку тематику коју сам већ видео негде и направим неки свој обрт на све то. На пример, Цопе је један мој ортак. Кад сам скицирао прву скицу Цопета много ми је личио на њега са том коцкастом главом и тим усима, зато сам га назвао тако. Само ми је изгледао као неки Цопе. Након одјека првог клипа на интернету, Данило је наставио да ради на свом каналу и да прави нови садржај, тако да се после неког времена опростио са ,,Цопетовом кухињом’’. У почетку сам  Цопета користио као неког лика кроз којег ја говорим своје неке ставове и идеје, међутим како је то кренуло мене да мења морао сам да одлучим да не радим више епизоде са њим, да би он остао доследан себи као лик и да бих могао да наставим изван тога да радим несто даље. Публика је то чудно поднела и ту је дошло до поделе на оне који стварно поштују мој рад и оне који су ту били само зато што је било популарно. Сад имам ту неку публику која резонује и капира ста ја радим.

 

Нова искуства, нове могућности

Заједно са великим бројем прегледа убрзо су дошли медији са чланцима и великим насловима који су за Данила говорили ,,да је оживео српски интернет“.То ми је све у поцетку  изгледало страно и чудно и неискрено, поготово ти таблоиди и наслови. Нисам се саосећао са тим и нисам то капирао на начин на који би требало. Мислио сам да је глупо. Океј је као неки интернет ,,меме“, као нешто што се види и прође брзо, међутим нисам оцекивао толики одазив, да ће толико да резонију са људима и публиком. Тако да ми је у почетку било мало чудно и непријатно, али кад сам схватио да то мени заправо отвара врата и да је то нека одскочна даска за све остало што даље могу да радим, онда сам то зграбио и искористио у своју корист. Добио сам тај кредибилитет код људи, да они пожеле са мном да започну пројекат. Могу на поверење да радим са људима. Није потребан почетни капитал, јер људи знају да ће то бити гледано и да ћу ја то моћи да испромовишем. Популарност његових кратких видео клипова само је отворила врата за друге пословне прилике. Како сам каже, од ,,Youtube“ портала у Србији нема неке озбиљне зараде, али може да се заради од сарадње са брендовима и учествовању у кампањама као ,,инфлуенсер“. Тако су се, као један од првих његових сарадњи, Данилови препознатљиви цртежи нашли на флашицама ,,Цедевите“. У почетку сам одбијао све спонзоре који су ми се јављали, јер су углавном имали неке своје идеје, сценарије и замисли. Нисам хтео да људи помисле да сам то што радим кренуо да продајем. Чекао сам неки бренд за који сам ја знао да може да буде готиван и да могу иронично да га провучем кроз то што радим и тако је та прва сарања са ,,Цедевитом“ настала. Мени је ,,Цедевита“ на неки начин била спрдња, јер нико то није пио кога знам. Ја сам пио као клинац, генерално има младу публику као циљну групу тако да сам се обраћао  клинцима и то је нешто што сам ја могао да урадим и испратим. Поред сарадњи са брендовима радио је у  маркетинској агенцији, анимацију и информационе видео клипове за фирме, а тренутно продуцира и музички албум. Почетком прошле године позван је да позајми глас за сихронизацију анимираног дугометражног филма ,,Мали шеф“. Колико сам схватио, они зову инфлуенсере да имају те као гостујуће улоге на цртаним филмовима, да би, између осталог, испромовисали филм који излази. Тако сам ја и добио ту препоруку. Тамо сам упознао целу екипу која ради сихронизацију. Упознао сам Љубивоја Ршумовића, између осталог, што је било баш кул. То је нешто чиме бих се бавио сваки дан. Штета што то није нешто што могу да урадим у Србији данас, јер ту већ постоје неки оформљени тимови људи и студији који раде то годинама, тако да нисам успео да упаднем у ту екипу, али било је феноменално искуство.

 

Инфлуенсер као инспирација

            Сваки дан кад изађем из куће неко ме препозна на улици, што је некад и мало стресно, зато што нисам толико добар у тим ћаскањима. У Београду има разних људи и онда кад ти неко приђе не знаш како да се поставиш,  како да прицаш, тако да некад је пријатно, а некад не, зависи наравно од става. Каже да сам процес анимирања није уживање, јер је превише стресно и напорно, а да је најбољи део овог посла када заврши пројекат на који је поносан и када се он допадне и другима. Свестан је свог утицаја на друге људе, па се у складу са тим и понаса. Клинци ми пишу сваки дан, и цртају и шаљу оно што раде. Чак сам и искористио прилику да испромовишем неке веома талентоване клинце и да им дам шансу да гостују на мом каналу, да они раде несто и цртају, тако да се доста испуњено осећам са те стране. Због тога могу да кажем за себе да сам инфлуенсер, није због популарности, него због тога што сам спреман да подржим талентоване људе и да им дам мало парче свог домена да и они  могу да искористе и да испромовишу оно што они раде. Управо због утицаја који има на своју публику, поготово на млађе генерације, труди се да својим делима шири само лепе речи. Постоји један моменат што се тиче етике тога што радим. Доста младих људи слуша и утиче на доста младих људи, тако да постоји та нека доза одговорности шта говорим. Гледам да избегавам да се бавим социјалним и политичким питањима зато што и даље нисам искристалисао своје ставове у вези  неких ствари. И даље се то мења и не желим да станем ни на једну страну, не као да покушавам да се допаднем свима, храбро говорим ствари које мислим, али морам да будем стопроцентно сигуран да је то нешто испред чега желим да станем. Постоји тај мој сензибилитет коју су људи препознали у мом хумору и све то мора да буде доста опуштеније и блаже, јер када бих неког увредио престало би да буде смешно. Не идем искључиво на то да добијем реакцију каква год она била, идем на то да то буде забавно и опуштено, да људе могу да засмејем и да их орасположим а не искљуциво да их изненадим. Сматра да никада не треба одустајати од онога што волиш, те се труди да то и другима покаже. У периоду кад сам кренуо да анимирам био у сам лошој ситуацији и било је време да се пробудим и да урадим нешто. Веома  ми тешко иде да радим оно у чему не уживам, мало сам размажен по том питању, тако да то што сам добио прилику да радим оно што волим ме је буквално ишчупало из најгоре депресије у којој сам био. Ради оно сто волиш, држи се снова, мислим наравно ако можес да живис од тога. Ако сам ја успео може свако. Сматра да све што је потребно је воља и жеља за нечим. Генерално све што сам научио да радим у животу, научио сам преко интернета, тако да сам се водио тиме да ако ја знам да урадим добар посао и ако направим добар порфолио, да за ту сферу ствари којима се ја бавим није потребан  факултет. Ако имаш добар порфолио, ако имаш пројекте иза себе, учествујеш, волонтираш  и све остало, приметиће те неко једном и тако си решио тај проблем. Наравно, за неке друге ствари и професије и те како је потребно образовање. Уз осмех додаје да за оно чиме се он бави, није. Да се све ово није исплатило, ја не бих престао то да радим. Ово је супер, јер ја могу сад свакодневно да се бавим тиме. Све време које имам слободно и које одвајам за рад могу да се бавим ониме што волим, али свакако и да је судбина била да сам морам нешто друго да радим паралелно са тим бих радио и оно чиме се данас бавим, не бих никад престао са тим.