Интервју недеље

Разговор са Сањом Драгићевић Бабић: ,,Новинарство може да мења неке ствари на боље“

31. август 2018.
Јована Јадрански

Водитељка и уредник РТС емисије ,,Тако стоје ствари“, Сања Драгићевић Бабић, новинарством је почела да се бави од средње школе, искуство је стекла и на радију и у штампи, а како каже, највише се пронашла на телевизији. Своју телевизијску каријеру је започела 2004. на ,,Радио-телевизији Србије“ као водитељ ,,Јутарњег порграма“ и истиче да је заљубљена у свој посао и да може да бира све би урадила исто.

Када сте заволели новинарство и да ли је постојао неки пресудан тренутак када сте схватили да ово стварно јесте професија за Вас?

Ја сам још као мала имала обичај да седим испред огледала, ставим испред себе луткице које сам имала и узмем неке новине или неки папир и водим програм, тако да су можда то моји први почеци и тренутак када сам схватила да бих волела да радим овај посао који радим. Ја имам обичај да кажем да је данас привилегија радити оно што волите, тако да ја заиста сматрам да сам привилегована особа. То је посао који нема радно време, у смислу да морам да седим у канцеларији од 8 до 5 сати или од 9 до 6, то је посао где ти можеш да изађеш на терен, то је посао где можеш да упознаш многе људе, да пропутујеш, можеш да сазнаш, то је посао у ком можеш да помогнеш људима тако што ћеш да урадиш причу о њима коју ће да види цела Србија, а можда и шире, па да се онда тим одређеним људима и помогне. И заиста јесте, опет понављам, привилегија радити овако нешто.

Шта је то, по Вашем мишљењу, што је потребно научити, а са чиме мораш да се родиш, да би се бавио овим послом?

Па ја мислим да особе које се издвајају у овом послу заиста морају имати неку дозу талента,  али треба научити неке основне принципе новинарства које се и уче на Факултету политичких наука, који сам завршила, почев од оних чувених питања и одговора 5+1. То је основа да би она вест коју желите да пренесете била исправна. Али мислим да треба ту и доста тог неког њуха. Дакле, потребан је таленат и потребно је доста рада. И још важно, потребно је више читати. Што више читаш то се више, да кажем, оплемењујеш и више учиш, јер за оног новинара који говори, који ради на радију или телевизији веома је битно да што више прочита пре него што се направи неки прилог. Мислим да је проблем данашњих генерација што мало читају. Није само реч о новинама, мислим и на књиге. Заиста постоји много добрих књига које могу да оплемене и тај језик да буде другачији од осталих, да не буде стереотипа које можемо да чујемо или неких фускола и поштапалица.

Када сте почели да се бавите новинарством писали сте за недељне новине и лист ,,Спорт“, а затим сте радили емисије за радио ,,Железник“ и касније постали уредник тих емисија. Како Вам је искустви у овим врстама медија помогли за даљи рад на телевизији?

Ја на почетку  никада нисам новинарство посматрала тако да кажем е сад ћу да будем у штампаним медијима, сад бих волела да сам на радију или на телевизији. Просто новинарство ми је било то што јесте. Ја јесам пробала и рад у новинама, пробала сам и рад на радију и на телевизији и телевизија је заиста оно што ја желим. То је некако скуп свих тих искустава које сам стекла када је реч и о новинама и о радију. Радио заиста јесте једна велика љубав. Ко једном уђе у радио, из њега не може изаћи. Ја кажем да је то нека чаробна кутија која од тебе направи неко потпуно друго биће и то је невероватно. Телевизија је нешто сасвим друго, али ја сам срећна и задовољна што радим то што радим. И када бих бирала где морам да радим то би прво била телевизија, па радио, па штампани медији.

Радили сте репортаже за ,,Дневник“ и документарце попут документарца ,,Срђо“ о Срђану Алексићу. Да ли се лакше проналазите у раду на терену?

Ја увек дајем предност раду на терену. Волим репортаже, волим жива укључења, волим да радим документарце, поготово о људима који су нас задужили својим делима, као што је случај са Срђаном Алексићем и документарцем ,,Срђо“ који сведочи о његовом делу или о Јелени Трикић ,,Мајци Храброст“ која је жртвовала свој живот да би на свет донела живо и здраво дете. То су заиста људи од којих можемо доста да научимо и милсим да таквих вести треба да је више. И данас је негде, да не кажем ту реч страшно,  што нама такве вести нису на првим странама и када се десе да се о њима заиста прича, јер  би то требало да је нормално. Рад на терену те искристалише, рад на терену те тера да брже мислиш, ти никада када кренеш не знаш шта ће бити иза ћошка, потребно је да си нон-стоп спреман. Ја сам доста извештавала са Косова и Метохије када су биле барикаде, када је тамо била тешка ситуација. Некада се дешавало да екипа и ја не спавамо по 36 сати, а треба сваки сат да си спреман да се укључиш у програм. И то су те неке ствари које те усавршавају и то је то искуство које сваки новинар треба да има.

Од 2004. године радите у РСТ-у, радили сте као водитељка ,,Јутарњег програма“, а данас сте уредник и водитељ емисије ,,Тако стоје ствари“. Колико се рад у студију разликује од рада на терену?

Када је реч о послу у студију, поготово када је живи програм у питању, то је мало другачије. На емисији на којој тренутно радим, радим и као новинар и водитељ и уредник. Не уђем само у студио и прочитам шта ми је неко други написао, већ се припремам за сваку емисију заједно са извршним уредником и то је сад друга димензија живог програма. Никада не знаш када ће нешто, да кажемо у нашем жаргону, да пукне, када ће се десити нека ситуација којој се ниси надао, као што је на пример била ситуација са поплавама, па сва кошуљица коју си припремио за тај дан падне у воду јер мораш да се преорјентишеш на нешто друго. Али сва та напетост и сва та стресност јесте жар која мене вуче напред и која овом послу даје ту посебну чаробну димензију коју има.

У чему се, по Вашем мишљењу, разликује новинарство када сте Ви почињали да се бавите овим послом од овог данас?

Па можда у том технолошком смислу, што кажу да је данас мајка истраживачког новинарства ,,Гугл“, што је погрешно. Доста су нам брже информације технолошки, а и доста се брже и преносе те саме информације. Тако да се и данас много мање и проверавају ти неки извори информација,  све се узима мање-више здраво за готово. Мислим да, међутим, права публика може да примети разлику, када је реч о електронским медијима, или читаоци, када је реч о писаним. Можете да приметите, на пример, особу која се добро пирпреми за  неки разговор, особу која се укључује добро припремљена за то укључење, особу која је доста тога исчитала о неком догађају на који је, на пример, отишла, и томе слично.

Шта је то што знате данас, а волели бисте да сте знали када сте започињали своју каријеру?

Па то није само када је реч о крајијери, то некако када је реч о животу. Тако да вероватно има и у новинарству тако нечега. Можда и неки савет овим млађим генерацијама, пошто сам тада мислила да овим послом могу да променим свет, али не можеш баш тако лако то да урадиш. То је оно што бих волела да сам тада некако знала, али је то ипак ствар коју стекнеш. Не можеш да промениш свет, али можеш да мењаш неке ствари на боље. Мислим да може овај посао, ако му се стварно посветиш, тако нешто да уради.