Студентски радови

Моја најбоља онлајн другарица Анорексија

1. септембар 2018.
Јована Јадрански

                                   Продубљивање поремећаја у исхрани       

Моја најбоља онлајн другарица Анорексија

Утицај друштвених мрежа на настанак и развој поремећаја у исхрани представља модерну претњу по здравље.

Ана живи у Београду, има 20 година, и свакога јутра јој је прва мисао ,,да ли сам мршавија него јуче„. На вагу гледа као на највећег непријатеља, после огледала. Први јутарњи ритуал подразумева мерење сопствене тежине. Попут већине младих девојака данас, проверава друштвене мреже, али уместо да то ради уз доручак она пије кафу и храни своју болест узнемирујућим објавама. Друштвене мреже су данас преплављене  сликама модела који изгледају савршено, али Ани није то само идеал лепоте, већ циљ живота. Она зна да то не би требала да чита, али постоји глас у глави који је тера да буде оно што тренутно јесте, тера је да буде опседнута бројем на скали и обимом својих удова. Тај глас јој забрањује да једе све оно што је некада волела и ,,говори јој„  да треба да се осећа кривом уколико прекрши обећање да неће појести омиљени колач.

            Анорексија и Булимија представљају психичке болести с највећом стопом смртности у свету. Ускраћивање хране које је засновано на психичкој тортури и подразумева постепено пропадање тела и губљење телесне тежине, што може довести до смртних исхода уколико се не лечи на време Докторка Јелена Лопатић, која ради као психијатар у болници Лаза Лазаревић у Београду, констатује да узроци настанка анорексије, иако и даље нису сасвим јасни, све више упућују да интеракција биолошких, психолошких и социо- културних фактора доприноси настанку овог поремећаја. ,,Да би се поремећај исхране развио потребно је да сви ови узрочници буду испуњени. Од начина њихове комбинације и доминације једног или другог зависиће тежина, ток и крајњи исход болести. Као један од социо- културних фактора медији представљају мршавост као естетски идеал који се изједначава са друштвеним и социјалним успехом. Друштвене мреже које су широко распрострањене најједноставније пројектују трендове, притом се људи квантитативно оцењују, лакше пореде и остављају простор да се неко осећа мање вредним. Као карактеристичне особине личности које се често срећу код анорексичних пацијената се наводе: већа потреба за тражењем одобрења, тежња ка перфекцији и потреба за дивљењем од стране других. Често виде свет у црно- белим категоријама, те је све добро или лоше, дебело или мршаво.“ Каже докторка Лопатић. Због ових специфичних карактеристика, те особе имају већу предиспозицију да вредности које постављају друштвене мреже буду покретач за настанак анорексије и других поремећаја у исхрани.

Шездесетих година двадесетог века турбулентно је промењен идеал женске лепоте промовисан у медијима, појављивањем модела Твиги. Девојке широких кукова и бујног попрсја на насловним странама часописа су замењене танким и високим моделима. Модна индустрија је настојала да гардероба на манекенкама изгледа идентично као на офингеру које ћемо видети у продавници, тако да су од тада у јавности величане минималне пропорције. У 21. веку је ситуација остала приближно иста као и почетком ере мршавих манекенки, само су сада садржаји доста доступнији него некада, што је условљено појавом Интернета.

            Једна од највећих друштвених мрежа, са више од осамсто милиона корисника, Инстаграм, је платформа преко које се најлакше диктирају модни трендови. Испуњен је фотографијама мршавих девојки из чијег ,,савршеног„ изгледа произилази њихов ,,савршен„ живот. Међутим неки његови делови иду много даље од тога. Иако има дозу регулације, непримерени садржаји се бришу, а уз одређене претраге, као што је #анорексија, излазе поруке са препоруком за помоћ, и даље успевају да се одрже блогови намењени управо промовисању поремећајима у исхрани. Поред слика девојака и момака који су одавно прешли границу идеала мршавих модела, на њима се могу наћи и савети за нездраво губљење телесне тежине и поруке о важности физичког изгледа и што мањег броја килограма. Један такав блог, под називом ,,skinnysweetdream“ држи четрнаестогодишњак, Кевин, из Охаја, САД. Његов блог, умрежен са истоименом страницом на порталу ,,Тумблр“, има преко 2000 пратилаца и око 200 постова. За себе каже да не промовише поремећаје у исхрани, иако објаве које дели са својим пратиоцима сведоче другачије. ,,Преко блога сам упознао доста људи који пролазе кроз сличне ствари као и ја, а такође сам и многима од њих помогао. Често делим савете како што лакше смршати и како то сакрити од оних који не разумеју, на чему су ми неизмерно захвални. Понекад добијем и неку поруку како је то што радим лоше и да промовишем поремећаје у исхрани, али ја то не радим. На сваког утичем на другачији начин.“ Иако не прихвата да има проблем, Кевиново виђење ове ситуације није безазлено, ни по друге, ни по њега самог. ,,Када могу да видим своја ребра и свој струк обухватим рукама, расположење ми се поправи и данима када ми то успева сам ретко тужан. Мој блог ме мотивише и чини ме срећним, што ме тера да још више радим на себи. “каже Кевин.

За разлику од Кевина, петнаестогодишња немица Лена, је направила блог need_to_be_skinny_tbh, да  би мотивисала себе да изгуби стваран вишак килограма. ,,Блог сам направила наивно: као моје искуство држања дијете, али је то убрзо прерасло у анорексију. Мој блог не подржава поремећаје у исхрани, али сам у почетку и сама наишла на људе који промовишу анорексију, а да нисам ни приметила. Они су ме упознали са другим сајтовима посвећеним овим проблемом. То је утицало да моја жеља за губитком вишка килограма прерасте у болест. Држање блога ми некада помаже у опоравку, а некад ме само више вуче у анорексију. “ каже Лена.

Инстаграм представља портал са најразноврснијим садржајем. На њему постоје како приватни профили корисника и маркетиншске странице различитих брендова, тако и блогови посвећени најразноврснијим темама, те је регулација непримереног садржаја, можда не довољно, али ипак у некој мери, постојана. Међутим, достуност и слобода интернета је изродила сајтове са узнемиравајућим садржајем који су посвећени само теми поремећаја у исхрани. Један од њих, а вероватно и најпопуларнији, је сајт ,,My Pro Ana’’. Овај веб сајт је направљен у циљу окупљања људи широм света који болују од поремећаја у исхрани. У сваком трентку је на сајту активно минимун 2500 регистрованих чланова који имају свој блог. При регистацији је потребно прочитати ,,правила„ уколико желите приступити овој виртуелној заједници.  У правилима је наглашено да сајт не подразумева промовисање анорексије и других поремећаја, но упркос назначеном, објаве и фотографије чланова дају другачију слику. Објаве садрже разне дијете које подразумевају минималан унос калорија, као и савете како издржати дане када свом организму ускраћују храну, како сакрити константно повраћање од људи из окружења, такмичења ко може дуже да издржи без хране, узнемиравајуће слике људи који се самоповређују, као и суицидне поруке чланова сајта. Петнаестогодишња Лена каже да је управо овај сајт имао највише утицаја на искривљење слике о њеном телу, а када је схватила да је отишла превише далеко од безазлених дијета, већ је било касно: ,,My Pro Ana је нека врста заједнице, где се чланови међусобно подржавају на путу ка анорексији. Ми сами поставимо шта нам је успех и циљ, а шта неуспех. Међутим, чланови сајта имају веома стриктна правила која нису здрава и натерају те да мислиш да је то једини начин да изгубиш тежину. Убрзо сам напустила сајт јер ми је све то представљало превелики пристиак, али сам до тада већ стекла нездраве навике. “

Провођењем одређеног времена на сајту можемо увидети дубину проблема с којима се боре активни чланови. Њихове мисли су ту до танчина изнесене, с обзиром да су анонимни нико се не устручава да напише оно што осећа. На сајту имају међусобну подршку, нису осуђивани и зато што се ,,држе заједно„ не увиђају опасност сопственог стања. Сајт је направљен тако да већи део најузнемиравајућег садржаја није доступан јавности. Међутим слике исеченог меса оних који се самоповређују и голих тела на којима је свака кост изражена су ипак опште прихваћен садржај активних чланова. Готово као да је тренд да у већина објава се испољава самомржња, депресија и суицидне мисли које су представљене тако да морају бити присутне све док се не дође до жељеног броја килограма.

Алиса има двадесет година и живи у Лондону. Први пут јој је дијагностикована анорексија када је имала 16 година, а пар недеља касније је хоспитализована. Била сам члан сајта ,,My Pro Ana’’. Већински сам гледала савете како да сакријем храну коју нисам појела од породице и како што лакше да их убедим да уствари једем. Покупила сам много лоших навика са тог сајта. Такође сам се лоше осећала када бих гледала ,,thinspiration’’ постове и слике других болесно мршавих девојака и тиме продубљивала жељу да изгледам као оне.  

Упркос свим лошим странама ових сајтова, ту се ипак могу наћи блогови који су намењени онима који желе да се опораве. Због веће регулације на Инстаграму постоји доста већи број ових блогова, али мала доза подстицања опоравка се може наћи и на ,,MyProAna’’ .Алиса данас држи Инстаграм блог под називом ,,recovery_daughter’’ посвећен опоравку од анорексије и има преко 19 хиљада пратилаца. Блог је направила први пут када је изашла из болнице, а њен опоравак је у почетку био пун успона и падова.,,Имала сам правило да могу да поставим само слику оброка који сам читав појела. Завршити оброк је био прави проблем тада. Мало ме је срамота како је мој блог у првих шест месеци до годину дана напредовао, али у тренутку када сам одлучила да стварно желим опоравак све се променило. Сада је налог више намењен инспирисању других.“ прича Алиса. Она није једина која је била довољно храбра да своју причу подели са другима, јер постоји доста блогова оваквог типа. Каже да је свесна колико друштвене мреже могу имати лош утицај на развијање поремећаја у исхрани, стога жели да буде део оне стране која ствара позитиван утицај. ,,Понекад је заморно и компликовано одлучити шта и колико ствари да поделим са другима и да ли то радим због себе, или због њих. У сваком случају је дефинитивно вредно,  чини да се осећам добро јер помажем онима који пролазе кроз оно кроз шта сам ја пролазила, а истовремено сам поносна на своју победу над анорексијом.“ Позитивни утицаји друштвених мрежа су свакако важни зато што подижу свест о постојању поремећаја у исхрани, и подстичу оболеле да прихвате да имају проблем. Како је Алиса сама рекла, све се променило када је одлучила да она сама жели опоравак, што сматра да је кључно за излечење анорексије.

Докторка Марија Ђуровић ради као психијатар на клиници за адолесценцију у болници Драгиша Мишовић. Хоспитализација у Београду је добровољног типа и број пацијената се повећао од 2001.године када је одељење настало, што не значи да је се број оболелих повећао, већ да је порасла свест о постојању болести и жеља за опоравком. ,,На овом одељењу смештене су девојке и момци с проблемима у исхрани који имају жељу да се излече, али је процес доста дуг и без обзира на физички опоравак, болничко лечење не доноси излечење. Стога имамо групне терапије које им помажу у опоравку. Узрок болести је код свих различит, али засигурно лош утицај околине као и друштвених мрежа и интернета може допринети погоршању стања“ каже докторка Ђуровић.

Друштвене мреже имају и добре и лоше стране, повећавају свест о овом проблему, али сама природа друштвених мрежа је да вреднују људе на основу онога што се види споља, а специјализација им је стварање комплекса код младих људи. Наизглед наивне и свеприсутне слике мршавих девојака, модела и модне индустрије могу проузроковати велике проблеме, поготово код оних који се са незадовољством због свог изгледа већ носе. Зато следећи пут када видите мршаву девојку на друштвеној мрежи немојте да то утиче на Вашу одлуку да не поједете свој омиљени колач.