Абортус- право на избор или право на убиство

Абортус- право на избор или право на убиство

Последњи петак маја је у Ирској прослављен као дан на који се чекало 35 година. Милион ипо људи, различитих старости, финансијског стања и сексуалног опредељења, изашло је да гласа ,,да“ на референдуму за укидање Закона о забрани абортуса. Осми амандман који је још од 1983. године бацао вео срама на жене које из различитх разлога нису желеле да роде, укинут је, а колико је ово било важно питање за становнике Ирске сведочи чињеница да се велики број емиграната вратио у своју родну земљу само да би гласао за основно право жена на избор. Они који нису имали могућности да се врате, користили су интернет како би исказали своју подршку и поделили приче за које раније нису имали храбрости да поделе. Како је до данас једини начин да Иркиње прекину нежељену трудноћу био одлазак у друге државе, јер Ирска није подржавала чин абортуса чак ни у екстремним случајевима силовања и малолетних лица, 170 хиљада жена је одлазло, најчешће у Енглеску, у тајности са страхом од осуде њихових суграђана, па чак и пријатеља и породице. Друштвене мреже преплављене су утисцима и причама Иркиња које кажу да су поносне на своју земљу јер напокон немају чега да се стиде. Оно што је у Ирској обележено као победа, многи би у Србији, међутим осудили као корак уназад. Иако је Југославија право на абортус уврстила у свој устав још давне 1974., девет година пре него што је Ирска то исто право забранила, данас када Ирци укидају тај закон, неколицина Срба апелује да се он уведе. Након контроверзне кампање за подстицај рађања коју је спровела држава, невладина удружења која пропагирају породичне вредности су протестима објавила своју поруку да је ,,забрана абортуса најјефтинија и најефикаснија метода поправљања демографске слике нације.“ Парадокс ових изјава лежи у чињеници да су овакве иницијативе подржане од Сабора српске православне цркве, па чак и у случајевима силовања, јер, како кажу ,,није дете криво“,па је по њима, изгледа, већи злочин абортус од принуде на односе, чиме се женама одузима основно људско право на избор не једном, већ два пута. Како су лекари установили да до дванаесте недеље, што је временски период у коме већина закона дозвољава абортус, плод није довољно развијен да се може сматрати живим бићем, осуде абортуса као убиство нерођеног детета нису оправдане. Не би требало уопште да се доводи у питање право жена да саме одлучују шта ће да ураде са својим телом и својим животом и из којих разлога. Иако постоје покрети који апелују на промену закона и забрану абортуса и даље је већи број оних који се не слажу са тим, као жена, тако и мушкараца, јер ово није питање које се односи само на женски део популације, али такође није ни нешто о чему само мушкарци треба да одлучују.