Репортажа о градском превозу Београда

buss

Улазак у Београд из правца Степојевца, зона 4. Пролазећи кроз њу ка првој зони ређају се стајалишта с понегде којом надстрешницом и таблама означеним избледелом плавом бојом. Ислужени аутобуси градског превоза застану на њима да би примили или испоручили путнике, и настављају свој тегобни пут.

Избраздани асфалт, испуњен улегнућима, рупама и закрпама, провлачи се кроз разнолик околиш оличен у јаругама, шикарама, бочним стазама каљавим од тренутне кише, кућицама, малим неугледним продавницама и оронулим кафанама, који се смењују с пределима богатим зеленилом и  понеким доличним услужним објектом. Улазећи у 3. зону плавобледе табле се замењују исто тако бледим зеленим таблама. Рејон је готово истоветан као у зони 4, с тим што породичне куће и друге вишеспратнице постају чешће. У готово свим зонама јака бука, произведена од стране дотрајалих мотора још времешнијих аутобуса, пара уши. Жалобни звукови испредају причу о њиховој немоћи да одоле времену и служе својој сврси као некада. Аутобуси у пламену због мотора, који су прегорели под теретом времена и исцрпљености, сусрећу се, како у овим зонама, тако и у преосталим двема.

viber slika 2019 07 17 16 07 49Прелазећи у зону 2, зону с наранџастим таблама, могу се видети неке од “паклених” линија, као што је линија 50. Такође се могу видети и аутобуси који су “за гаражу”, као и они који редовно саобраћају, али немају бројну ознаку због неретких техничких пропуста. То се среће у свакој зони, укључујући и оне претходно наведене, којима саобраћају аутобуси с великим троцифреним бројевима.

У првој и другој зони наилази се на стајалишта препуна људи различитих доби, који касне у школу, на факултет, посао или на ручак или састанак. Таква атмосфера се не мења од раних јутарњих часова, до касних вечерњих. Грађани више нису у могућности да рационално распореде своје време, пошто чекање жељеног аутобуса може да премаши 45 минута. Када се аутобус појави након много испаљених цигарета и негодовања у брк и наглас, део људи успе да уђе, део настави да чека следећи. Врата се с тешкоћом и изнемоглошћу затварају, припајајући људска тела густо једна уз друга. Провлачећи се кроз уске уличице омеђене небројеним зградама, пролазећи кроз прометне локације, споро се крећући кроз лоше одрађене кружне токове и друге саобраћајнице, упадајући у застоје узроковане кишом, удесом и другим разлозима, настаје Београђанима добро знани колапс.

У унутрашњости аутобуса воњ се меша с осталим мирисима и телесним излучевинама, док заглављени шибери и прозори не могу никоме да пруже мало одушка. Покварена клима, лоша вентилација, поломљени рукохвати, све су то изазови са којима путник мора да се избори до следећег стајалишта, када ће, покајавши се што је изгубио огромно време и снагу, вероватно наставити пут пешке или позвати папрено скуп такси. Убрзо потом ће, пробивши се кроз наведене препреке, појавити се по 4,5 или 6 аутобуса спремних да услуже разишле изнервиране грађане. Многи ће псовати неодговорног возача или оне немарне грађане што не плаћају карту, неки верујући у орвеловска убеђивања власти да би све савршено функционисало када би сви уредно плаћали карте и возачи поштовали ред вожње, а неки јер тренутно немају кога другог да окриве и на кога да искале бес.

Мањак исправних аутобуса, мањак возача који сносе сву одговорност и стога беже у иностранство , мањак разумевања, а превише отаљавања, крпљења и враћања у живот свега чему је рок трајања давно истекао. То се обично превиђа, јер је најчешће старом немоћном пензионеру од пресудне важности да има повлашћену бус-плус карту и уступљено седиште у аутобусу. Нељубазна контрола са суморним погледима и неретко нападним и агресивним наступом је свакако још један изазов који путник мора да прихвати уколико користи услуге градског превоза.

За промену није неопходно само ангажовање новијих превозних средстава, већ уређење читавог система јавног градског превоза. А како је и он сам само један од подсистема државног система, јасно је да су целовите реформе потребне на сваком нивоу. Колико је то могуће и колико је до сада постигнуто по том питању, показује један сасвим обичан дан проведен у кретању од тачке А до тачке Б помоћу градског превоза.

Осим црвених табли и модернијих стајалишних надстрешница, прва зона разликује се од осталих по саобраћању новијих зглобних аутобуса, али и трамваја, тролејбуса и мини-бусева. И поред ситнијих и крупнијих разлика међу зонама, градски превоз Београда педставља једну отужну слику пребукираног и уништеног града који не одаје знаке наде да ће, бар у скоријем периоду, бити боље.