Поштовани суграђани

 

Одлучио је да купи наочаре иако му је вид сасвим у реду.

 

Прошлог лета, на сопствено изненађење, постао је члан Комисије за развој Неудобности грађана своје локалне заједнице. Гласао је, бројио гласове, учествовао у осмишљавању и реализацији неудобности. Питања није постављао. Имао је сасвим добру зараду, лагодност, леп сто и рачунар, и само један циљ од јутра до мрака: желимо да се комшија жали. Како је навика људи да трпе, пате, не схватају и не питају постала толико усађена, комшије се нису жалиле. Заменио је компјутер новијим, тапацирао фотељу и купио лампу са подешивачем светлости. Није питао. Није имао ни папириће са порукама залепљене по ободу стола како би га подсећале на обавезе. Није било потребно јер он је свој циљ добро знао, од јутра до мрака, и сутра, и за две недеље, једноставно га је знао.

 

Рођен као средње дете породице са периферије, садећи петнаест година купус, а десет јабуке, није му се чинило да треба да пита. Наизглед, није ни умео да пита. Будио се рано, облачио једно од два одела и једну од четири кошуље и излазио из куће оран да ради. Да ради оно што му је речено. Да извршава; да слуша. Да спушта главу када прође Господин са лептир машном и затвара врата када се неко пожали на промају. Остатак времена је ћутао.

 

На овонедељној седници Комисије, поменуте локалне јединице, налазиле су се, пре свега, две тачке дневног реда и једно Разно. Служио се негазирани сок и грисине.

 

Прва тачка дневног реда: препознати субјекте са осмехом, идентификовати их и затражити образложење. Након тога, по сопственој оцени, извршити притисак тужном причом или навести субјекта да се запита за исправност свог поступка.

 

Друга тачка дневног реда: Уколико идентификовани субјект и након поменуте интервенције настави да се смеши- привести га, превести до станице у ул. Све или ништа 78а/2 и, на начин утврђен Законом о Неудобности, утврдити узрок осмеха.

 

У оквиру тачке Разно чланови Комисије водили су расправу и износили статистичке податке о степену задовољства своје локалне јединице. Након жустрих преговора закључено је да време истиче и да се туга и плач морају појавити до јутра.

 

Уследила је тешка ноћ. Управа поменуте самоуправне јединице радила је непостављајући питања. Да одморе- нису смели јер су знали да ће до свитања бити или рапуштени или са срећно оствареним Годишњим планом.

 

Уз јутарњу кафу, мањак питања, исфлекане кошуље и изгужве панталоне, Комисија је разрешена својих функција, канцеларије одузете, кључеви враћени, а кафа остала непопијена. Наш радник из варошице који је уживао у лепоти свог компјутера сада је остао и без њега. Добио је отказ, није испунио свој циљ, није извршио наређење, није био довољно посвећен, како је то управа Града образложила колективу за сваког њеног члана понаособ.

 

Из канцеларије није имао ништа да понесе. Украо је две спајалице како би имао успомену на лепе радне дане, али ништа више. Носио се са тугом попут леда у чаши: сваким кораком све више се претапао у очајање.

 

Али, након што је затворио сва врата ( да не би било промаје ) и изашао на улицу, својом левом руком морао је да се ухвати за главу и прекрије очи: становништво је плакало, завијало, јаукало. Туга је харала, а једно дете, осмогодишљак, носило је око врата темперама исписану паролу: „ И како сада да знамо шта не треба чинити?’’

 

Наредних десет година брао је јабуке.