Жута зграда, у близини Факултета политичких наука. Много пута сам прошла поред ње, али никада нисам ушла. То и није тако једноставно. На капији стоји стражар. Прво вас пита ко сте, где идете и ко вам треба. Тек онда, ако вам се посрећи, можете да продужите куда сте намерили, ка школи за основно и средње образовање „Вожд“. Булевар ослобођења 219. До жуте зграде стиже се преко игралишта. Један од топлијих децембарских дана. Неколико дечака јуре за лоптом. Један довикује некоме: „Директоре, има ли сока? Да купим?“ И када, напокон, уђете у жуту зграду, нисте још увек ушли у школу. Заправо, налазите се у Заводу за васпитавање деце и омладине. Велики ходник. Прво на шта у приземљу наилазите јесу врата на којима пише „амбуланта“.Широким степеницама пење се до дела где су штићеничке собе. Ту спавају, уче, друже се, свађају… Из једне собе трешти гласна музика. Из друге допире смех. Подне је. Нема никога на ходнику. И где је више та школа? Степениште води до поткровља.
Школа, оваква каква је данас постоји од средине деведесетих. Међутим, није увек било тако. Шездесетих година постојала је као истурено одељење ОШ „Гаврило Принцип“ из Земуна, у оквиру дома „Васа Стајић“. Онда су се преселили у ову зграду и тада су се овде школовали само штићеници Завода за васпитавање деце и омладине, тадашњег Завода за децу са поремећајем у понашању. Данас је, поред адресе, и то промењено. Да ли је проблем већи број деце са поремећајима у понашању – е знам, али данас овде могу да се школују и друга деца. „Да би се неко уписао у ову школу, намењену деци са поремећајима у понашању, потребан је упут неке надлежне институције. То може бити центар за социјални рад, психолошко-педагошка служба школе, нека невладина организација која се бави заштитом људских и дечијих права, а понекад и нека здравствена институција или саветовалиште за младе“, прича психолог ШОСО „Вожд“.
На улазу у школу постављене су решетке, обојене у плаво. Када се заврши настава школа се закључава. На 480 квадратних метара смештено је свега седам учионица и три кабинета за практичну наставу. У холу су изложени многобројни дечији радови, махом рађени у оквиру ликовне секције, која поред драмске успешно опстаје већ годинама. На паноу висе новогодишње честитке. Празнична атмосфера. Ту су и фотографије са такмичења младих фризера, једног од четири занимања за која се школују средњошколци. Одавде, осим фризера, излазе и аутолимари, припремачи намирница и кројачи текстила. Учионице су мале, у свакој по 6 клупа. Групе за наставу су обично од по 10 ученика. Преподне основци, поподне средњошколци.
У једном кабинету, ученица је дошла на разговор са психологом у пратњи своје тетке. У школи кажу да ученици не праве пуно проблема, бар не више него у другим школама. Разлог је, кажу, то што се настава одвија у малим групама, па је тако омогућен индивидуални рад са ученицима. Најчешћи поремећаји понашања су крађе, туче, скитње, просјачење, а неретко имају и психијатријских проблема, душевне и менталне болести. Све то се одражава и на њихов успех у школи. Ипак, и критеријуми су им прилагођени, нижи су него у другим редовним школама.
У ходнику мирно, прође само понеки наставник који има паузу. А тишину прекида звоно. Још један час је прошао. Сасвим обично.
Последњи радови
Вести из несвести23. јануар 2012.Млади уметници у „Катапулту“
Студентски радови10. јануар 2012.Млади и насиље – како спречити?
Наука и уметност23. децембар 2011.Ђубротека – друго лице ђубрета
Студентски радови11. децембар 2011.Библиотеке се не праве, оне расту