У Србији је данас најсигурнији посао у државном апарату, а сама држава води политику запошљавања што већег броја људи, пре свега из политичких странака које су на власти, мишљење је др Дејана Миленковића, доцента на Факултету политичких наука Универзитета у Београду: „То је за шири круг грађана невидљив процес. Ја сам за то да државни апарат буде ситнији, али да сваки професионалац дође на своје место и да буде много боље плаћен. Притом би требало да има стандардно радно време, а не као што данас, према неким истраживањима, радно време траје три сата и четрдесетпет минута“.
Преко педесет одсто запослених у Србији има радно место у јавној управи, како на нивоу органа локалне самоуправе, тако и у здравству образовању, у јавним предузећима. Међутим, статус државног службеника има само око 20.000 радника. Ко прати поступак њиховог запошљавања?
„Евиденцију о њима води владина Служба за управљање кадровима и то само о онима који су запослени у органима управе које запошљава Влада. Када тако сузимо појам службеника, он се своди на оне који су запослени у министарствима и органима управе у саставу министарстава и посебним организацијама, углавном заводима и секретаријатима“.
Последњи закон о државним службеницима је донет 2005. године, и према том закону се на радно место долази на основу заслуга. Ако се посао службеника добија јављањем на конкурс, да ли остаје места за манипулацију приликом његовог објављивања?
„Чињеница је да један део службеника – службенике на положају – поставља влада на предлог ресорног министра. Тај службеник мора да има базичне квалификације, а када се расписује конкурс, расписује се такав тип конкурса где практично свако може да конкурише, па онда од дискреционе оцене министра зависи ког ће кандидата министар предложити Влади. Исту ситуацију имамо и код државних службеника извршилаца. Ту постоје две врсте конкурса – интерни конкурс и јавни конкурс. По правилу се објави интерни конкурс за оне који су већ запослени, који желе неки виши ниво службе, а онда се и јавно објави конкурс“.
Какав је положај државних службеника који су на тај, мање или више легитиман, начин дошли на одређено радно место?
„Најбитније је да се запослени слаже са својим шефом. Да ли бисте ви као државни службеник у овој тешкој ситуацији у каквој се Србија налази, са малим бројем запослених, ризиковали своје службеничко радно место, које је сигурно радно место? Примања можда нису велика, али су барем сигурнија него у приватном сектору. Ту постоји организациона етика. Ако ја не желим да извршим налог претпостављеног због тога што мислим да је та наредба незаконита или неправична ја морам да се обратим руководиоцу органа, односно том истом претпостављеном, да ми он изда заповест у писменој форми, а ако ја и даље нисам вољан да ту заповест извршим, и ако сматрам да је то кривично дело треба да се јавим руководиоцу органа и кажем: оно што ми је мој претпостављени рекао то је кривично дело, а онда ће руководилац органа или неки виши орган да одлучује о некој мојој жалби. У таквој ситуацији су службенику везане руке. Према томе, боље је да показујеш организациону етику јер је твоје напредовање у каријери зависи од тог руководиоца органа“.
Да ли постоји професионална саморегулација којом би могле да се смање манипулације приликом запошљавања, али и рада самих државних службеника?
„Постоји нешто што се дефинише као сукоб интереса и правна норма је у томе доста ригидна, али постоји и етичка норма која је доста шира. Тако да оно што према закону није сукоб интереса, морално и етички јесте. Да ми имамо сада неки етички Савет или добро службеничко тело које би надзирало спровођење етичких стандарда у службеничкој професији, онда би можда имали другачију ситуацију“.
Остаје да је највећа разлика у односу на реалсоцијализам та што постоји више партија из којих се може ступити на службеничко радно место: „Кључ свега су партијска књижица, партијски активизам и пријатељске и родбинске везе, што показује огроман број афера које се појављују врло често у новинама. Ово друштво је суштински корумпирано и сви смо ми на неки начин, од врха до дна корумпирани“.
Такве су прилике постојале у 19. веку у САД, Великој Британији и Француској. Када се промени власт – мењају се запослени. Данас, када се појави нова политичка снага у Србији, гледа се да се запосле они који су блиски странци. Да би се нешто суштински променило потребно је више од нових закона који се доносе – потребна је промена целог једног система вредности и менталитета.
Антрфиле:
Добра решења
„Велика Британија има нешто што се зове кодекс државних функционера и он се састоји из 7 стандарда јавног живота објективност, одговорност, поштење, интегритет, отвореност, лични пример. Они важе за функционере и широко су одређени. Њихова ефикасност се видела прошле године у вези са узимањем новца посланика за лобирање, што није мито у Британији, али је дубоко неморално и непоштено. Ти посланици су касније имали једну санкцију – да нису могли да имају још један мандат. То је морална , а не правна санкција коју је изрекао Одбор за поштовање стандарда у јавном животу. То је узбудило британску јавност. Потребно је имати сензибилну јавност за такве појаве, чега код нас нема“.
Последњи радови
Студентски радови10. јануар 2012.Северна Кореја – место коме је и Бог рекао лаку ноћ
Интервју недеље30. децембар 2011.Период самоуправљања- демократија у редакцији
Наука и уметност30. децембар 2011.Када новац није довољан?
Студентски радови22. децембар 2011.Где је нестала црвена „Борба“