Новинарство увек подразумева неизвесност и незнање где си данас, а где сутра

Vesna Dedić

Мени су се све ствари у животу због којих ме данас поштују и хвале дешавале у ситуацијама које су изгледале безизлазно

Позната водитељка и књижевница Весна Дедић-Милојевић сећа се првих корака Балканском улицом ка свету новинарства и медија, успона и падова.Открива разлоге њене страсти према новинарству,којим се техникама и средствима борила да увек остане на површини иако је новинарство данашњице близу дна и куда су је све водили путеви након Балканске улице.

Познато је да сте врло млади почели да се бавите новинарством, још са 13 година водили сте дечију емисију „Сунцокрили” на радију Титоград.Да ли сматрате да је неопходно почети са новинарским радом од најранијег доба како бисмо постали успешни?

Мислим да је то јако битно, јер свака година у нечијем животу са собом носи неко искуство, лепоту…Новинарство је, као професија у којој си осуђен на комуникацију са другим људима врло тешка, јер поред заната, воље, талента потребно је много социјалне интелигенције.У новинарству је много неправде, оно није уметност па да зависи од емоције и уметничког доживљаја, а није ни пуки занат нити наука да су два и два четири. У новинарству се наједеш и колача и хлеба ал и понечег другог. Новинраство је нешто између заната и уметности и мој савет је да већ као млад уђеш у тај свет, осетиш ритам срца редакције, да упознас људе, да осетиш како је у малој бари пуној крокодила и да знаш да га напустиш ако схватиш да ниси тај психолошки склоп, јер се у супротном много пати.

Ви сте и водитељ и новинар и књижевница.Да ли мислите да је боље и исплативије бити свестран и са више сфера интересовања или усмерити се на једну и томе упорно тежити?

Зависи од склопа личности.Постоје врхунски новинари који раде само један посао у једној редакцији међутим то није био мој избор иако због своје одлуке никад нисам имала новчане привилегије. Углавном новинари који се баве информативним програмом или политиком имају привилегије те врсте.Новинарство у Србији је пропало захваљујући новинарима.Лоши новинари долазили су на позиције на којима се одлучује о битним питањима.Оно што је битно је да је увек поред неког политичког комесара постојао и понеки креативац. Ја сам се увек бавила културом иако је она само онај задњи минут пред крај дневника или емисија емитована у непопуларном термину.Још као млада сам увек имала неки додатни посао.Ујутру сам водила Јутарњи програм а поподне писала за Политику, ЕЛЛЕ… Новинарство увек подразумева неизвесност и незнање где си данас, а где сутра зато је увек добро имати неки додатни посао.

Телевизијско лице сте већ дуго година. Међу првим Вашим улогама ТВ новинара била је и она у Јутарњем програму са Браниславом Вукашиновићем. Колико храбрости је било потребно и колико је било тешко стајати раме уз раме са једним таквим новинаром и уопште изаћи на сцену пред камере и милионску публику?

Ја тек сад схватам да то јесте била храброст.Тек после сам сазнала да је то била једна од најгледанијих емисија у Југославији из разлога што у свом тадашњем стану нисам имала телевизор.Када сам дошла на РТС нисам знала шта се дешава на телевизијском каналу тако да нисам ни имала телевизијског узора због чега нисам имала кога да опонашам.И мислим да је то највећа грешка данашњих водитеља-опонашање.Ја сам се само водила идејом да осмислим нешто што ће гледаоцима бити занимљиво и изгледа да у томе нисам погрешила.Бане Вукашиновић је то умео да препозна и слушао је младе људе, знао је да прати дух времена у коме живи и то је пренео на мене.Многи новинари се изгубе јер не знају да се уклопе у време и простор у коме живе, а које се брзо мења.Оно што ми је Бане пружио јесте прилика-сат ипо времена програма који сам сама креирала, доводила госте, интервјуисала не издајући ни један свој младалачки принцип.Верујем да када би се младим људима који имају вољу и таленат давало више простора да се покажу уследила већа гледаност и заинтересованост публике за оно што се презентује.

Након Јутарњег програма почела је да се емитује емисија „Балканском улицом” чији сте аутор и водитељ. Шта Вас је подстакло те 2001.године да покренете један такав културни пројекат?

Мени су се све ствари у животу због којих ме данас поштују и хвале дешавале у ситуацијама које су изгледале безизлазно.Јутарњи програм почела сам да радим након отказа у Студиу Б који сам дала због несугласица са уредником.Исто тако након што сам се вратила на РТС после порођаја 2001.године нисам више желела да радим Јутарњи програм и осмислила сам емисију „Балканском улицом” који тадашња уредница Бојана Лекић није прихватила.Увређена због тога дала сам отказ и одустала од било каквог даљег уплитања у новинарство.Тог дана некадашњи новинар Зоран Предић, директор ТВ Политика, понудио ми је да будем уредник редакције за културу и прихватио моју емисију.Касније ме је Александар Тијанић позвао и тако сам се опет вратила на РТС са емисијом „Балканском улицом”.Оно што сам хтела јесте да правим портретске исповедне интервјуе и осликавам душу и карактер људи које ова земља воли и поштује.

Независно од тога ко Вам је саговорник комуникација тече наизглед спонтано.Саговорници Вам се отварају и откривају искрене емоције што је највећим делом ваша заслуга.Како успевате у томе?

Да одговорим занатски не знам.Сваки интервју добро промислим и припремим.О свакој особи прочитам све и покушам да закључим о каквој особи је реч,зашто је тај глумац ил музичар постао то што јесте.А када седнем да интервјуишем заборавим на све што сам прочитала ил чула и приступим тој особи као човеку кога тек упознајем.Ни са једним својим саговорником никада нисам попила кафу нити разменила више од пар речи ван емисије иако тако не изгледа.Интервју није разговор за који ти припремиш 20 питања и прочиташ.Ја јако поштујем енергију и расположење које мој саговорник донесе у емисију и трудим се да се томе прилагодим.

Зашто баш назив „Балканском улицом”?

То је једна велика метафора.То је улица која повезује Железничку станицу са Теразијама,са центром града.То је улица којом се пењу студенти и млади из мањих градова са једним кофером и надом да це испунити своје амбиције и циљеве.Момо Капор каже да сви који су успели су се попели Балканском улицом,а сви који нису успели су се спустили.Моји гости нису само провинцијалци већ и Београђани који су се једном спустили Балканском улицом и потражили своју срећу у свету.

Као нешто чиме сте ви употпунили своју каријеру јесте Ваш књижевни рад.Један од првих и најпознатијих романа јесте роман „Заувек у срцу” након кога се наставља низ.Да ли ти романи представљају нешто Вама најдраже што сте постигли?

Увек за себе кажем да сам новинар који пише,а не писац.Осећам се као новинар,али сам целог живота писала мада нисам имала храбрости и самопоуздања да то и објавим иако сам сањала о свом неком спектакуларном делу.Те 2010.године новчани проблеми натерали су ме да се одважим и објавим роман који сам иначе много пре тога написала и чувала.Десило се да је тај роман доживео за месец дана велики успех и да сам затим морала да правим промоцију на којој се појавило хиљаду људи које ја нисам ни знала.То је један тренутак који ми је пао с неба и чему се нисам надала али свакако да је био леп.Након тога сам стекла веће самопоуздање и наставила да пишем.Почела сам и сама да објављујем књиге и до сада стекла десетине хиљада својих читалаца.Понекад ме удари талас критика како сам само још једна водитељка која пише лаку литературу али то је нешто што се осуђује само код нас.Свакако ме не дотиче.

Ваш најскорије написан роман зове се „Ничија”.У једној изјави рекли сте да треба бити свој и нечији,никад ничији и не дај Боже свачији.Да ли је то рецепт за срећу и успех на животном али и професионалном плану?

Јесте, наравно.Сви смо ми производ нашег васпитања и окружења.Постоје хиљаде фактора који намерно и ненамерно утичу на развој наше личности и ток живота али оно што је најбитније јесте да останемо доследни себи и свом карактеру,својим циљевима и да у жељи да будемо нечији не западнемо у замку да постанемо ничији или што је још горе свачији.