Девојка која је заволела своје ожиљке

Александра Саша Симовић, новинарка и ПР менаџерка, сарађивала је са часописима „Хелоу“ и „Глорија“, а била је и новинар-сарадник у емисији „Биљана за вас”. У тренутку када је дала отказ на место менаџера ноћних клубова, Саша одлучује да се посвети свом блогу „Сунчана страна живота“. Оно што је карактеристично за њу је њен широк осмех, црвени кармин и позитивна енергија која из ње излази где год да се појави. Саша је рођена са дијагнозом спина бифида и од свог рођења је велики борац који ни после тринаест операција не скида осмех са лица.

1. Ваши родитељи нису могли ни да претпоставе да ће на самом Вашем рођењу да се сусретну са нечим на шта нису рачунали. Како су се они понели када су сазнали да је њихова ћерка рођена са дијагнозом „спина бифида“ ?
Моји родитељи су били веома млади када су ме добили, мама је имала двадесет, а тата двадесет осам година. На моју срећу они су били психички јаки и спремни да се боре за мене. Прву операцију сам имала са осамнаест дана по рођењу, а остале од шесте до петнаесте година. Укупно их је било тринаест. Искрено, не волим да причам пуно о прошлости са родитељима јер живим у садашњем тренутку и то је једино што је важно. Захвална сам и благословена јер имам предивне родитеље који су одувек веровали у мене и научили ме да померам своје границе.

2. Шта за Вас представља дијагноза „спина бифида“’ и коме сте највише захвални због тога што данас можете нормално да функционишете?
Спина бифида је била само окидач за сколиозу која је била прогресивна и због које сам морала да имам све те интервенције на кичми. Срећом, имала сам одличног лекара, једног од најбољих на свету, сада већ покојног доктора Милана Филиповића са Бањице, који ми је био пре свега био пријатељ. Он је увек разговарао са мном као са одраслом особом и због тога сам увек знала шта да очекујем и колико ћу дуго лежати у болници. Највећа подршка су ми били родитељи, баке, дека и доктор.

3. Када сте постали свесни озбиљности Ваше ситуације и тога да нисте као друга деца?
Слободно могу да кажем – никад. Одувек сам била неустрашива и веома дисциплинована. Никада нисам схватила операцију као казну већ као помоћ. Била сам једно весело, хиперактивно и несташно дете. Дете пуно живота. Радила сам све што ми је било забрањено од скијања до вожње на ролеркостеру.

4. Да ли је то што су Вас родитељи третирали као здраву девојчицу допринело томе да израстете у једну самопоуздану жену?
Сигурна сам да јесте. Моји родитељи никад нису изговорили да сам болесна и да нешто не смем. Верујем да су се јако плашили, али су успевали да пронађу снагу у срцу и пуштали ме да будем весело и несташно дете, као што су то били и моји вршњаци.

5. У пубертету, деца су најмање задовољна својим изгледом, животом и уопште свим стварима које их окружују. Како је изгледао тинејџерски период младе Саше?
Морам признати да сам понекад туговала што не могу да се облачим као моје другарице, да носим хаљину са голим леђима и обујем ципеле са високом штиклом. Увек ми је било несхватљиво да се моје здраве и згодне другарице, без ожиљака на леђима и са савршеном висином, спремају дуже од мене која сам, према критеријумима које намеће друштво, несавршена.

6. Када сте схватили да су новинарство и односи са јавношћу нешто што Вас интересује и што можете да замислите као своју професију? Опишите нам како је изгледао пут од економије до новинарства.
Склоност ка писању имам од малена, а таленат сам наследила од свог деде, новинара Милана Глишовића, који је носилац награде за животно дело које му је доделило Удружење новинара Југославије. За свој рад је добио и многа друга признања, а ја сам веома поносна што могу да кажем да сам његова унука. Као дете сам куцала на његовој писаћој машини и нисам ни слутила да ће писање и новинарство постати моје највеће љубави. Односима са јавношћу сам почела да се бавим 2005. године када сам већ била, на неки начин, остварена у новинарству.Тада сам писала за недељник Глориа, али сам желела неку промену. Одувек сам волела медије и онда сам се одлучила за ПР сектор. Економија ме никад није занимала толико, иако сам завршила Средњу економску школу, а Економски факултет сам уписала на наговор породице. Када сам напустила Економски факултет уписала сам новинарство које сам дала у року.

7. Поред писања блога „Сунчана страна живота“ радили сте и као ПР ноћних клубова. Због чега сте одлучили да напустите тај посао?
Блог „Сунчана страна живота“ пишем од фебруара 2016. године. Посао ПР менаџера у ноћном клубу напустила сам у октобру 2016. године када сам схватила да сам се заситила, да више нема изазова за мене у том послу и када ми је срце слало честе поруке да је време за нове ствари. Мој блог представља мене онакву каква јесам, рањиву, емпатичну и пуну вере да добри људи постоје и да можемо да остваримо све што замислимо у животу. Одлучила сам да пишем како бих својим примером људима показала да иза облака постоји сунце и да оно увек изађе.

8. Који је Ваш највећи животни, а који пословни успех?
Мој највећи животни успех је то што знам да све прође и када је много тешко трудим се да не паднем и не одустанем од својих снова. Пословни успеси су ми сви некако велики, али могу да кажем да сам посебно поносна што мој блог за само шест месеци има посећеност од тридесет хиљада и знам да то иде ка много већем броју. Људи, читаоци, препознају квалитет и радо се враћају на сајт јер знају да ће ту добити дневну дозу позитивне енергије, лепих мисли и среће, што ми је и био циљ.

9. Србија је земља у којој се вреднује више визуелно од духовног. Колико Вас је то у животу спутавало?
Ако ме питате да ли су ми се подсмевала деца, јесу. Ако ме питате да ли има непристојних људи који ме погледају као да сам марсовац због тога јер сам ниска или другачије ходам, има их. На моју срећу, увек је било више добронамерних људи који су видели моје квалитете, а не мане. Не погађају ме више погледи радозналих људи јер сада имам нову тактику, када ме неко гледа, ја га питам како могу да му помогнем и шта му треба. Неки се збуне, неки постиде, али није моја срамота што они не разумеју различитост. Некада сам плакала, а сада наставим даље.

10. Ви сте особа која плени својом позитивном енергијом. Одакле толика позитивност у Вама, чак и после тринаест операција?
Родитељи су ме научили да увек будем позитивна и да на све гледам са ведрије стране, али и поред тога сматрам да сам ја са тим рођена. Волим живот и мислим да је то најважније. Радујем се свему као мало дете. Себе нисам никад сматрала другачијом, таква сам од рођења, своја, аутентична и насмејана. За мене је срећа када је моја породица здрава. Срећа је што могу да живим сама свој живот потпуно слободно. Срећа је што ходам, видим, чујем и осећам.

11. Какву поруку бисте послали особама које се боре са сличним или истим животним проблемима?
Све је у нама, морамо пронаћи снагу у себи и разлоге за осмех на лицу. Људи који вам наносе бол не умеју другачије, они не знају и нису едуковани, а необразовани људи се боје свега што им је непознато. Ако имате породицу или пријатеље који су вам подршка имате пуно разлога за осмех на лицу, а ако имате себе као највећу подршку онда вам не треба нико други. Када сами видите и пронађете разлоге због којих ћете спознати колики сте херој сопственог живота, свако други ко мисли да нисте достојни неће моћи никада да вас дотакне.

12. Јесте ли успели временом да заволите своје ожиљке?
Успела сам после тридесет година и сада могу да носим дводелни купаћи без проблема. Била је то дуготрајна борба коју сам водила сама са собом, али сам на крају успела да победим. Вредело је, коначно сам слободна.