"Желим да медијски оздравим друштво!"

Нина Радуловић Лечић, водитељка и ауторка емисије „Здраво Нина“, је неко ко не преза од тешких тема и још тежих питања што је показала и у емисији „Тренутак истине“. Већ пуних 10 година је новинар који се константно труди да показује и унапређује своје квалитете и своје знање. Она је неко ко је дубоко одан новинарском позиву као и неко ко тежи да своје знање и своје умеће пренесе на друге. У овом интервјуу говорила је о својој новој емисији, образовању и његовој важности, новинарском позиву и о томе колико предрасуда и стереотипа стоји иза теме „завештање органа“.

Да ли је карактер емисије „Здраво, Нина“ нешто што Вас приватно интересује и како се сналазите на Женској телевизији?
Пре годину дана сам добила прилику да потпуно аутономно, без комерцијалног притиска емитера, конципирам емисију баш онако како мислим да треба и како сам одувек желела. Када ми је главна и одговорна уредница Женске телевизије рекла да направим формат онако како бих га ја радила са задовољством, од срца и без притиска, питала сам се шта је то што мене интимно дира и шта ми недостаје кад је телевизијски садржај у питању. Теме које се баве здрављем су увек важне јер се тичу свих нас и хуманост је нешто што увек треба промовисати. Емисија се зове „Здраво, Нина“, јер сам желела, кроз сат времена програма, да оздравим медијски ово друштво.

Који је Ваш омиљени пројекат на ком сте радили?
Ја сам иначе запослена на Пинк телевизији, али на жалост челници те телевизије већ две године немају ни један формат који одговара мом сензибилитету, отуда пројекат који радим на кабловском каналу. Ја сам увек за формате иза којих могу да станем срцем и душом.То свакако нису пројетки ријалити типа. Размишљам о новој краткој форми на Женској која би се бавила разним сферама субкултуре. „Здраво, Нина“ ми је омиљени пројекат, јер је мој од почетка па до краја.

Да ли је било тешко да будете објективни и непристрасни у емисији „Тренутак истине“?
У тренутку када сам прихватила овај позив, ја сам желела да покажем лојалност својим послодавцима у моменту када је један тако гледан формат остао без водитеља, али нисам планирала да се ту задржим 4 сезоне. У међувремену сам прилагодила себи много тога. Начин на који сам то радила проистекао је из моје природе. Ја имам емпатију за људе и не мислим да је бесмислено бавити се људском судбином. У новинарском смислу је био велики изазов, јер госте нисам бирала ја већ продукција, а и много тога о њима сам сазнавала тек у студију. Још увек не могу да направм отклон од те емисије, која је наишла на критике због поруке коју шаље, а то је да интима има цену. Зато ми је „Здраво, Нина“ најбољи доказ ко сам у професионалном смислу.

Колико Вам је то помогло да разумете људе и њихове судбине?
Помогло ми је много, зато што сам схватила да је велики проблем то што људе нема ко да саслуша. Веровали или не, велики проценат кандидата који су сели на ту столицу истине, урадили су то зато што више нико не жели да их чује. Друго, ја сам као водитељ морала да користим разне технике психологије како бих могла да од њих добијем оно што сами желе, а не знају да уобличе, или што интересује публику. Све то није нимало лак посао, а посебна је тема како се осећам након снимања када акумулирам све њихове проблеме и понесем их са собом, јер никада нисам успела да до краја направим дистанцу од тога.

Да ли ће после мастера на Факултету политичких наука на ред доћи и докторске студије и колику улогу образовање игра у животу?
У медијима не видим себе до краја живота јер овај посао узима душу, веома је напоран, али посебан део тог напора чини уплитање јавности у приватан живот. Моје образовање јесте у ствари тежња да створим себи алтернативу за будућност. У едукативном центру Лекарт, где сам држала часове новинарства и водитељства, схватила сам да је педагошки рад нешто што ме испуњава и мотивише да се развијам у професионалном смислу. Моје уписивање докторских студија ће се десити вероватно следеће године и оно проистиче из жеље да се бавим једног дана професуром. . Образовање има велику улогу јер обогаћује пре свега ваш дух, али и развија потенцијал и капацитет за квалитативне промене у професионалном смислу. Оно је само ваше па вам га самим тим нико не може одузети.

Тиме што сте потписали донорску картицу показали сте своју хуманост и одговорност. Шта кажу на овај храбар потез Ваша породица и пријатељи?
Заиста не мислим да је тај потез хуманији и храбрији него на пример то што сваког дана однесемо храну бескућнику или гардеробу деци у Свратиште. Када одемо на „онај свет“, наши органи могу да спасу 8 живота. Када је ова тема у питању, постоје бројни стереотипи и предрасуде, што је и очекивано када немате адекватне информације. Дакле, донор може да постане само она особа која је умрла можданом смрћу, као што је случај са комом. Чак и тад, суд породице се узима као крајњи. Донорска картица је само доказ да сте желели да се ваши органи донирају. Моја породица је реаговала тако што сам и њих мотивисала да ураде исто.

Шта Вас је навело на тај корак?
Навело ме је то што сам новинар који жели да сваку тему којом се бави непоредно истражи и да да лични осврт на проблем. У емисији „Здраво, Нина“ бавим се разним социолошким феноменима, друштвеним актуелностима и темама које се тичу свих нас, тако да сам желела да кроз бављење темом завештавања органа покажем да то није никакав баук и да сам сама спремна да постанем донор и тако дам пример.

Трудите ли се да будете добар узор и да свој утицај као јавна личност искористите паметно?
Да, и то је једини разлог зашто користим друштвене мреже. Углавном на својим профилима обавештавам пратиоце о емисијама, темама, занимљивостима и корисним саветима које дају гости које доводим. Акценат стављам не само на тему коју анализирам, већ и на избор гостију, начин на који конципирам прилоге који прате тему. Тиме тежим да покажем гледаоцима како ја видим медије и њихову функцију у овом друштву.